Избори нису слободни

Која је вероватноћа да изађете на изборе и на гласачком месту, иза неадекватно постављеног паравана, затекнете гласача који опуштено и натенане фотографише личну карту и гласачки листић? Управо сам таквом гнусном чину присуствовао у недељу трећег априла. Скренуо сам пажњу члановима бирачког одбора на грубо кршење изборног закона, упитао их да ли су читали упутство за спровођење бирачког процеса, захтевао да догађај унесу у записник... Помислио сам у том тренутку колико се сличних противзаконитих радњи већ одиграло само на том бирачком месту? И колико ће их се одиграти до краја изборног дана? Колико се манифестација фотографисања личних докумената иза паравана одиграло на нивоу општине, колико у читавом граду, колико на нивоу државе? Судећи према искуствима бројних познаника – гласача и контролора, било их је поприлично. А то може значити само једно – да избори нису били слободни!

Чланови бирачког одбора немоћно су слегали раменима и „добронамерно” ме упућивали на РИК. (Тада ни слутио нисам да ће РИК у изборној ноћи препустити своје надлежности једном од председничких кандидата коме то није у опису посла – погледајте члан 112 Устава Републике Србије.) Уцењени гласач је у међувремену одрадио своје и без речи напустио бирачко место, можда и у заблуди да се слобода избора остварује доказивањем партијске лојалности преко кршења изборног закона. Али, није он искључиви кривац због тога. Њега и већину њему сличних изманипулисали су они који то никако не би смели да чине. Они који су новцем грађана плаћени да се повинују Уставу, а не да подучавају гласаче како да крше закон.

Искрено, жалим бираче који су властиту личност трампили за новац и ситне привилегије. Они никада неће разумети да су слободни избори гарант да се друштво, у којем ће живети и њихови потомци, неће срозати у моралну каљугу. Још више жалим оне који без трунке срама прослављају изборни тријумф заснован на гласовима изманипулисаних појединаца који су принуђени да своју лојалност доказују на противзаконите начине. Јер, позивати се гласно на Устав и законе а све чинити да избори буду непоштени и неслободни, није ништа друго до лицемерно давање доприноса распаду иначе танких демократских напора да се ово друштво коначно уљуди. Наиме, слободни избори су нужан предуслов владавине права (члан 3 Устава), без чега нема једног од четири стуба носача државе (члан 1 Устава). Укратко, када нема слободних избора нема ни владавине права, а кад нема владавине права и демократских принципа тада нема ни државе. Једино постоје привид, илузија, опсена, варка, провизоријум…

У друштвеној заједници која почива на илузији уређености, истински грађанин једино може наилазити на социјалне патологије и аномалије на свим хијерархијским нивоима, сведочити легализовању партијских књижица као једином средству каријерног напредовања, сусретати неодговорне властодршце и стондиране а незадовољне поданике, пратити униформне и необјективне медије и бити срећан што је жив, што у рафовима има зејтина, а на пумпама довољно горива (цена права ситница). Уосталом, неслободни избори, егзистенцијални страх и култ вође чине катастрофични мозаик ауторитарног система који почива на репресивној стабилности и илузији мира. Истини за вољу, није владајућа структура једини кривац због неслободних избора, премда сноси највећу одговорност! Представници опозиције су прилично времена потрошили преговарајући са позицијом око успостављања неопходних услова за спровођење фер и слободних избора. Предуго је, чини се, трајала преговарачка драма под патронатом европске бирократије око поштених изборних услова, да бисмо после свега констатовали да избори нису били слободни. Поново су се по јавним предузећима и министарствима наше земље поносне ажурирали спискови сигурних гласача, поново је грубо кршена изборна тишина, поново су уцењени гласачи фотографисали личне карте и гласачке листиће, поново су читаве фамилије камповале иза једног паравана, поново се по селима и месним заједницама сугерисало за кога треба гласати, поново се у домовима за старе кршило уставно право на лично и тајно гласање, поново је владајући кандидат за председника државе избегао јавно сучељавање са осталим кандидатима, поново се јавни сервис понашао сервилно, и поново опозиција није обезбедила поуздане контролоре на буквално сваком бирачком месту!

Опозиција је била дужна да обезбеди услове за слободне изборе, а уколико у томе не успе, да их бојкотује. Она то није учинила чиме је дала легитимитет изборним марифетлуцима. А могла је штошта учинити – од обезбеђивања потребног броја независних контролора и инсистирања да се паравани поставе тако да се може видети уколико бирач злоупотребљава телефон, преко строгог новчаног кажњавања свих лица која крше изборни закон, па све до инсистирања на нестраначким саставима РИК-а и ГИК-а. Стога, није на месту превелика радост опозиционих првака што ће наредна четири лета господња боравити у скупштини. То је радост оркестра који музицира непосредно пре удара „Титаника” у ледену санту. То је радост која легализује изборну неслободу на којој ће и убудуће, као на трулим даскама, почивати институције друштва… Нажалост, институционалну трулеж не може ублажити ни претпоставка да ће седнице скупштине убудуће бити интересантне за посматрање, барем са аспекта друштва спектакла. Слаба је то утеха за истинско непостојање слободе избора.

Социолог