Сећање на Душана Чкребића

Сасвим тихо, без помпе, објављена је вест да је 7. априла умро Душан Чкребић, човек, Србин, комуниста, који је обављао највише државне функције у Србији седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, до Стамболића и Милошевића. Био је председник Извршног већа, односно Владе Србије, те 1974. кад се његова ћерка Зорица уписала у први разред Пете београдске гимназије. Од осам одељења, шест је било енглеских и два руска. Она је, сада размишљам, подразумевало се, учила руски и тако смо се нашле у истом одељењу. Обична, нормална, дружељубива, насмејана, добар ђак и друг, ничим се није издвајала од нас осталих. А од нас 32 било је 30 вуковаца и двоје са Аласовом дипломом.

Можете ли да замислите квалитет, како нас ђака, тако и вансеријских професора. Сећам се маминог узбуђења пред први родитељски састанак. Видеће супругу председника владе. Била је шокирана. Није могла да верује да се, сада би се то рекло, „прва дама”, одећом није разликовала од осталих родитеља, да је била скромна, пријатна, љубазна... Наравно, сама, без свите која би данас пратила супругу председника владе. Опет, стицајем околности, становали смо у истој улици – Пролетерских бригада, садашњој Крунској. Испред зграде у којој је становао председник владе Србије Душан Чкребић била је полицијска кућица и дежурни полицајац који је имао списак оних који имају дозволу породице Чкребић да дођу код њих. Ништа више од обезбеђења. Нико није обезбеђивао ни ћерку ни супругу, које су се понашале и радиле исто као и обични грађани.

Душан Чкребић је био тих, скроман, али највећи Србин од свих послератних политичара – комуниста. Не само зато што је као председник Председништва Србије 1985. потписао одлуку о наставку градње Храма Светог Саве, ризикујући много, због чега је добио Орден Светог Саве првог реда (нисам проверавала, али вероватно је једини комуниста с овим орденом), већ и зато што је славио славу, што је био патриота, што је од све имовине имао малу викендицу у Водњу и тај скромни стан. За разлику од оних који су запосели Дедиње и Сењак. А био је председник владе, председник Србије, председник СКЈ, све што неко може да буде, а да га ништа од свега тога не промени. Зато ми је и жао што за живота није доживео поштовање и пажњу због свега што је урадио за Србију. Био је инжењер, градитељ, па се у његово време градило у Србији: ауто-пут Београд–Ниш, пруга Београд–Бар... Прави Србин, у време кад су Срби били Југословени.

Гордана Јанићијевић