Зоран Ђинђић, једна прича

После завршетка студија на ФДУ уписао сам се на Филозофски факултет, не са амбицијом да бих студирао, како нисам радио, већ да бих имао повластицу за превоз и храну у студентској мензи која је била добра и јефтина.

Сећам се једног студента који је био најбољи студент у историји Филозофског факултета. Код професора Вељка Кораћа који је говорио да сем њега нико не зна филозофију за 10, дао му је десетку. То је била једина десетка коју је професор Кораћ дао. После прве године један студент напустио је студије и замонашио се у манастиру Хиландар. Данас је важна личност.

Упознао сам доста њих који су постали амбасадори, дипломате, књижевници и друге који су оставили значајан траг  у Србији. Један од њих био је и Зоран Ђинђић који је постао премијер. Између Зорана и мене постојао је некакав флуид. Он је поред филозофије тренирао карате, а ја џудо. Виђали би ме у Кнез Михаиловој са Ољом Ивањицки, у кафанама са Ђорђем Марјановићем, Зораном Радмиловићем, Бором Тодоровићем, Пером Краљем и другим великанима као што је био Илија Петковић. Зоран је био леп, атлетски грађен, пун шарма, паметан и код њега је била присутна жеђ за знањем. Био је немирног духа. Сећам се једном приликом шетам Кнез Михаиловом са једном од најлепших жена, славном Ољом Ивањицки и Зоран нас види.

Мој углед код њега је порастао. На факултету Зоран се бавио и политиком, врбовао је студенте. Политика мене никад није интересовала. Као дечак имао сам страх од ње. Одрастао сам у Далмацији у селу које је било углавном патриотско четники настројено. После рата многи су завршили у затвору, а понеки су стали пред стрељачки строј.

Слушао сам старије људе како би говорили: политика је многе позобала, а помрчина појела. У сећању ми је остао комшија који је имао сина који ништа није хтео да ради, а бавио се политиком у коју се разумео као магарац. Отац му каже: „Мани се политике, држ се мотике.” Од политике сам бежао као ђаво од крста.

Спремам књигу о животу и смрти. У њој учествује стотинак најистакнутијих личности како у позитивном, тако и у негативном смислу.

Сретнем Зорана у граду и кажем му да спремам књигу и да би било добро да и он учествује у њој. Каже ми: „Дођи у странку да се договоримо.” Одлазим у Демократску странку у Крунску улицу. Затичем секретарицу која ми каже да је председник одсутан. Објасним јој о чему се ради. Каже ми: „Оставите телефом.” Сутрадан се она јавља и каже ми да је председник рекао да напишем о чему се ради. Односим јој интервју са мном поводом књиге у којој између осталог су имена учесника. Јавља ми се секретарица: „Председник неће да учествује у књизи.” Неки људи у њој нису били по његовом укусу. Касније сам му објаснио да та књига није о људима морално политички подобнима, већ истакнутим како у позитивном, тако и у негативном, која нема везе са политиком, већ њихова мишљења на тему живота и смрти.

Шетам Кнез Михаиловом са Ђорђем Марјановићем. На Тргу републике окупио се велики број људи. Пита ме Ђорђе: „Шта се то тамо дешава.” „Не знам.” Прилазимо скупу, ДОС прославља победу. Око ограде скупа велики број људи. Срећемо свештеника Бошка Гагића који одушевљен Ђорђем, поздравља га. Идемо даље, срећемо мог пријатеља Захарија Трнавчевића. Присутни траже да се Ђорђе придружи прослави. Размишљам, а шта ако ДОС не добије, а ја са Ђорђем на прослави. Тада сам био запослен на телевизији, летим из ње као кофер. Сетим се Стефана Грубача мог земљака и пријатеља главног уредника који је и десна рука директора. Стефан ће да ме вади. И кажем Ђорђу, идемо.

Улазимо у плато где се окупио готово цео састав ДОС-а сем Коштунице. Одушевљење међу досовцима, ником није јасно откуд Ђорђе Марјановић на њиховој прослави. Поздрављају га одушевљено Протић, Чеда Јовановић се љуби са њим. Питам Ђорђа: „Ко је овај.” Одговара, „не знам”. Прилази Ђинђић, одушевљен, не може да верује, говори Ђорђу „знамо се ми”. Говорим Зорану, „видиш ли кога сам ти довео”. Захваљује ми.

Стојим са Ђорђем поред бине где се програм одржава. Прилази ми човек, пита ме – да ли Ђорђе може да пева – „ви сте водитељ?” „Нисам.” „Може!”

Наилази Бора Антељ мој пријатељ, поздрављамо се. Питам га, шта он ради овде. Ја сам шеф обезбеђења ДОС-а, „а ко је овај човек што ме је питао за Ђорђа”. Одговара, „Млађан Динкић”. Ђорђе, иако шлогиран, отпевао је песму „Београде”. Запалио је присутне, поздрављају га овацијама.

РТС у Кошутњаку 6. октобра 2000, преноси са Ђинђићем интервју који води Милорад Црквењаков. Одлазим у шминкерницу и кажем шминкерки да се припреми, доводим ти Ђинђића.

Црквењаков и ја чекамо Ђинђића и овај касни. Он треба да иде у студио да се припрема за разговор. Пита меда ли ја знам Ђинђића. Знам га одлично. На улазу у зграду наилази Ђинђић са једним високим момком из његовог обезбеђења, (касније сам сазнао да се тај момак зове Веруовић).

Ђинђић и ја силазимо низ степенице према студију, а он ме пита „Какво је расположење?” Одговарам му – откуд знам. Велики број новинара, фоторепортера, сниматеља, чекају га. Водим га у шминкерницу. Прилази ми човек и пита да ли Ђинђић може да да интервју за немачку телевизију. Одговарам му – може. Не размишљајући да је Зоран сада „прва виолина Србије”, а не студент. Говорим Зорану – стани. Хоће Немци да са тобом направе интервју. Он стаје, прилази му новинар са сниматељем, прави разговор. У кадру поред Зорана и моја маленкост.

На вратима испред студија девет где се снима емисија, стоји Веруовић који ми не дозвољава да уђем. Он не зна, да се у студио може ући из више улаза. Кроз режију, улазим у студио. Тада сам помислио, ако Ђинђића буду овако чували, неће добро проћи.

Почињу припреме за снимање. На монитору натпис емисије, потписни слајд Милорад Црквењаков, као и потпис Зоран Ђинђић. Зоран ме зове и каже нека ставе др Ђинђић. У студију само камермани, тонац, расвета и ја. По завршетку интервјуа – честитам му на изванредно добром интервјуу. Пита ме „како је било”. „Фантастично, имао сам утисак да је емисија трајала 10 минута а не читав сат”. „Хвала ти”. „Шта мени захваљујеш, захвали себи.” Ђинђић одлази, поздрављамо се. Каже ми – видимо се. Било је то на концерту Ђорђа Марјановића у Дому синдиката. Ђинђић је седео у средини сале у трећем реду и ја исто, али са леве стране. Наш последњи сусрет. После концерта сретнемо се у бифеу Дома синдиката, где је дошао да се поздрави са Ђорђем.

Загрлио га је и пољубио. Поздрављамо се и кажем му да књигу о животу и смрти припремам за штампу. Питам га када бисмо могли да се видимо. Одговара ми – та тема ми не лежи. Био је то наш последњи сусрет, јер 12. марта 2003. атентатори су га послали у вечност.

Тог 12. марта на аутобуској станици у Кнеза Милоша испред Генералштаба сретнем мог земљака професора Книнске гимназије Манета Граовца. Питам га, шта има ново?

„Чуо сам неку пуцњаву у влади.” Негде око 12.45 иду кола брзо и из њих човек зауставља возила да би великом брзином одјурила улицом Кнеза Милоша. Сретнем Радета Чечура у граду и прича ми како је покушан атентат на Ђинђића. Одлазимо у апотеку. Он улази, а ја остајем испред. Звони му телефон и нешто ми руком показује. Излази, питам га, „шта је било?”

Мишко Мариновић пријатељ Ружице и Зорана Ђинђића из Гуче који живи у Франкфурту, код кога је Зоран некад радио у кафани и који му је организовао Донаторско вече 2000, бизнисмена да дају помоћ за Србију, рекао је да су Немци јавили да је убијен.

Кажем му, „ако су Немци јавили да је убијен – то је сигурно, као смрт”. На вечни починак испратило га је сто хиљада људи и руководство Србије. Величанствен испраћај. Опело је одржао митрополит Амфилохије.

Редитељ