Пуцање глобалних ланаца снабдевања

Глобализација је одавно изгубила замах, али ово није њен крај. Пандемија и рат у Украјини показали су колико брзо пуцају глобални ланци снабдевања и открили су све рањивости модела у којем произвођач у Немачкој чека на део из Кине да би направио аутомобил и у којем земља из источне Африке зависи од пшенице из Русије.

Љубодраг Савић, професор Економског факултета, каже да се глобализација налази у великом проблему. Много тога је потпуно супротно од онога што се дешавало раније. То је почело са пандемијом када су покидани ланци снабдевања и државе почеле да воде рачуна о својим економијама и само решавају сопствена питања.

„Наравно са енергетиком и храном током украјинске кризе све је отишло у небеса и свако гледа да буде самодовољан. Све говори у прилог томе да је штап глобализације начет. Међутим, пролазио је свет и раније кроз многе тешке периоде, па није дошло до прекида токова робе. Нико не може да оспори чињеницу да се Србија налази у глобализационом процесу и нико није срећан што имамо фабрике у којима се мотају каблови, али са друге стране шта је алтернатива. Глобализација је нешто што у суштини свима већински одговара и има своје добре и лоше стране. Нисам сигуран да је ово крај глобализације, али ће бити другачија и измењена. У неким сегментима ће се споро опорављати везе које су постојале, али немам дилему да ће неке ствари да се врате готово у пређашње стање чим прође криза”, сматра Савић.

Према његовим речима ово је тежак ударац глобализацији и западном мундијализму јер су људи разумели да је свет био саздан по мери богатих, то јест односа између САД и Запада. Професор Економског факултета очекује да ће се склапати нови савези и да ће свакако бити нове поделе. Свет неће бити уређен онако како је био. Европа ће лагано силазити са историјске сцене, САД ће задржати своју позицију, али то није више растућа тенденција већ благо опадајућа. Кина ће снажно побољшати своје место и у економском смислу ће загосподарити светом. Ова земља ће вероватно подстицати процес глобализације. То је особина богатих и моћних, јер је њима домаће тржиште мало.

Савић каже да Америка и Европа тренутно скраћењем ланаца снабдевања гледају да смање штету што је могуће више, али чињеница је да ће када се све нормализује опет потражити добављаче на Истоку. Једна је, како наглашава, логика државе, а потпуно је друга логика економије. Запад не може да буде место јефтине производње и не може да буде конкурентан Кини.

„Када је Барак Обама, бивши председник САД, питао Стива Џобса, оснивача ’Епла’, зашто не врати производњу из Кине у Америку он је одговорио да када је тражио од својих инжењера да ураде стакло на телефону које ће трпети хабање, рекли су да ће то моћи да направе за годину и по дана, а Кинези су казали да им за то треба два месеца и питали су колика количина је потребна”, објашњава Савић.

Горан Николић, виши научни сарадник Института за Европске студије, наводи пример микрочипова. Америка је током пандемије одлучила да покуша да их производи код себе јер јој је важно да не буде у земљама које не може да контролише.

„У овом тренутку када бирају између безбедности и профита одлучују се за безбедност. То је показала ова криза, а почело је од Трамповог рата против Кине, па је настављено за време Бајдена, преко пандемије до украјинске кризе То није повезано са Русијом то је у вези са Кином још од трговинског рата. На Западу се говори да би требало што више смањити зависност од Кине мада би то довело до тоталног слома производних ланаца и дуго би требало да се успостави производња. Све је до те мере лоцирано на више места да ниједан артикал не може да се произведе. То носи безбедносне проблеме”, напомиње Николић.

Наводи да са једне стране постоји став политичке и интелектуалне елите са Запада да се глобализација на неки начин учини мање значајном због питања безбедности и заштите радне снаге у Европи, зато што глобализација не ради за државе које су је промовисале. Са друге стране, постоје профитни мотиви и компаније гледају шта им се више исплати. Те две силе делују у супротним правцима. Сасвим је јасно да глобализација нема тај замах који је имала. За нас је битна зато што смо постали део европских ланаца вредности. Све компаније које су код нас фактички су дошле на тај начин.

Већ дуже постоје назнаке да је глобализација у опадању. Главни показатељ је удео међународне трговине у глобалном бруто друштвеном производу (БДП). Он је имао свој врхунац 2008, пре почетка светске кризе и рецесије.

„Однос извоза према БДП-у широм света знатно се повећао деведесетих и двехиљадитих. Али од финансијске кризе 2008. и 2009. тај однос је стагнирао или се смањио”, каже Даглас Ирвин, професор економије на америчком колеџу Дартмут, а преноси „Дојче веле”.

Ирвин и други стручњаци то делом приписују популизму и протекционистичким економским политикама. Али има и других битних фактора који су прикочили глобализацију. А онда је дошла пандемија као моћна кочница. Довела је у питање производњу по моделу „таман на време”, сматра Меган Грин, економисткиња на Харвардовој Кенедијевој школи. „Таман на време” подразумева да сваки шраф стиже одакле треба баш кад је потребан у производњи, уместо да се складишти. Тако се смањују трошкови.

Она додаје да од пандемије влада логика глобалних ланаца снабдевања али увек уз план „Б”, тако да фирме нису у шкрипцу уколико се глобални ланци покидају или успоре.

Многе државе озбиљно размишљају о скраћивању ланаца снабдевања – да све имају у комшилуку. „Можда да врате кући неку производњу, како би кључне сировине и технологије биле близу њихових фабрика.”

„Врхунац глобализације је одавно иза нас”, каже Меган Грин. „Рекла бих да је напредак глобализације далеко спорији него пре, али још нисмо на терену деглобализације.”