До следећег ултиматума

Често проклињем што сам доспео на овај свет по туђој вољи и одлуци, без обзира на то што у другим околностима себе доживљавам на пријатан начин иако не у мери да бих певао химне о људском постојању, попут Максима Горког, речи су Владимира Петрића (1928‒2019), које читамо у књизи „Влада Петрић – До следећег ултиматума”. Реч је заправо о интервјуу који је са овим познатим теоретичарем, историчарем и естетичарем филма и дугогодишњим професором Харварда, као и суоснивачем Харвардског филмског архива, приредила Мелиха Правдић, новинарка Радио Београда, и који је недавно објављен као књига у издању РТС издаваштва.

Према речима ауторке, интервју су почели 2006. године, а завршили га неколико година пре његове смрти. Требало је да буде објављен на Другом програму Радио Београда, али услед честих Петрићевих путовања и боравака у Америци, никад нису усагласили термине око снимања емисије. А интервју је остао у писаном облику, ауторизован и завршен.

Влада Петрић овде користи нов поступак када говори о свом раду, односно његов ултиматум новинарки био је да се не користе речи: уметност, филм, литература, позориште. Зашто? Зато што је, закључује читалац, Петрић имао потребу да проговори о дубоким темама као што су пролазност, смрт, религија или, како је он назива, „илузија о богу”, људском страдању, песимизму...

Наравно, није баш могло строго да се избегне да се не говори о темама које је означио као оне које у овом разговору треба избегавати, па тако, говорећи о људским страдањима у рату, помиње филм:

„У мом курсу о европском ратном филму, приказао сам два филма, један француски и други немачки, у којима се готово на идентичан начин велича и слави убијање војника и на једној и на другој страни. Чак су и посмртни говори у част палих хероја на обема ратним странама били идентични! Не схватам оне који смерно, и са сузама у очима слушају такве придике, супротне хуманизму и људској етици. Моје гледиште је резултат чврстог убеђења да је рат погубан као такав без обзира на узроке и циљеве због којих је покренут.”

Према његовим речима, ратни „хероји” су последица ускогруде љубави према сопственом народу, и вођења рачуна искључиво о сопственом интересу, чак и по цену убијања невиних људи:

„Оптерећени религиозном, националистичком, идеолошком и политичком искључивошћу, војсковође, државници и политичари, спремни су на крваво разрачунавање и окрутно кажњавање оних које сматрају противницима сопствене нације, и на једној и на другој страни... Не само на бојном пољу, него и у позадини, нарочито у савременом рату, жртве су најчешће недужни грађани који страдају далеко од фронта (уколико фронт постоји), одводе се у логоре попут злогласних Хитлерових фабрика смрти, Стаљиновог гулага, Титовог Голог отока, Бушовог Абу Граиба.”

Ауторка интервјуа каже да је Владу Петрића доживела као апсолутног естету, апсолутног аналитичара и апсолутног ексцентрика, а Горан Гоцић у поговору књиге каже да се питао како уопште опстаје човек с тако високим критеријумима и тако ниским прагом толеранције. „За све су код њега важили само олимпијски стандарди”, констатује Гоцић.

А сам Влада Петрић у овом разговору каже за себе да изнад свега ужива у природи, уметности, као и у доброј вегетаријанској храни, а да се најбоље осећа када ствара јер се на тај начин ослобађа „црних мисли”, како народ назива очајање.

„Код нас влада мишљење да стваралац мора да буде ’веран’ духу свог народа и да се упорно супротставља страним утицајима. Ништа није опасније за културу једног народа од таквог ограниченог и егоцентричног поимања стваралаштва. Несумњиво је да народно предање, обичаји, посебно игра, могу инспиративно да делују на ствараоца, али то понајмање значи да треба ограничавати, понајмање спречавати ствараочево повезивање са другим срединама и културама. Ако је Хомер био понос Хелена, а Сервантес идеал шпанског народа, то није оно што их чини великима, нити су због тога њихова дела прихваћена као ’добро’ читавог човечанства. Такве вредности проистичу из емотивно мисаоне сложености и високог естетског уобличења њихових дела, вредности које бацају у засенак све друге одлике и значења дела. Шекспир је најбољи пример: поред ликова из енглеске прошлости, чак неке од његових најбољих драма, оваплоћују личности из историје других нација као што су крволочни шкотски краљ и његова још монструознија супруга (Магбет), патње и страдање веронских љубавника (Ромео и Ђулијета), трагедија несрећног Маурина чија каријера почиње у Венецији а окончава се на Кипру (Отело) и неодлучни дански принц (Хамлет)”, рекао је у овом интервјуу Влада Петрић.

Нагласио је да су у том погледу карактеристичне наше народне песме, приповетке, игре и мелодије, чије се јединствене вредности суштински разликују од заглушних труба и таламбаса у Гучи – тој, како је истакао, балканској арени што потхрањује неукус „луде гомиле”.

„Ко то не схвата или неће да прихвати, попут појединих наших политичара, остаје заточен у националистичком забрану, у коме је онемогућен прогресиван развој свести.

Још је срамотније стање наше културе, посебно када је у питању омладина, која се у толикој мери, без имало критичности подаје шунду и тривијалној забави. Да би се то бар донекле избегло, неопходна је радикална интeрвенциja у виду адекватног финансијског помагања наших културних и просветних установа, не само у Београду”, поручио је Влада Петрић у овом интервјуу који остаје као драгоцено сведочанство о једном ствараоцу у српској култури.