Бубличко језеро у мору зеленила

Бубличко језеро под Раданом – Од Прокупља, путем са много кривина и рупа, који сада поправљају, кроз густе храстове и букове шуме, поред чесама и извора, стиже се на Бели камен, превој између планина Пасјаче и Видојевице. Доле, утонула у зеленило, ређају се села: Гласовик, Житни Поток, Бреговина, Доњи, Горњи и Средњи Статовац, Злата, Мачина...

Са Живорадом Ивковићем, возачем општинске управе Прокупље, идемо ка Бублици, крајњем селу на југу те општине. Пре три деценије, испод тог села подно Радана, преграђена је Пуста река и створено бистро језеро, на више од 400 метара надморске висине, а дугачко је око четири километра и широко неколико стотина метара. Около је море шума и зеленила, а викендом и празницима окупи се ту и неколико хиљада излетника из Ниша, Лесковца, Бојника, Прокупља...

Тек недавно је Бубличко језеро почело да оживљава. Иако је од Житног Потока удаљено једва четири-пет километара, до језера је некада могло да се дође једино трактором или запрегом. Пре четири године, покренута је акција да се уреде купалишта и поправи пут. Мештанин Момир Савић, веле сељани, уложио је највише труда и новца. Он је овде саградио угоститељски објекат, за сада једини на језеру. Крај њега, кућу за одмор подигао је Братислав Стаменковић, а затим су почеле да ничу викендице и да се нижу камп-кућице око језера, на околним пропланцима и бреговима.

– У последња три месеца, тридесет кућа је реновирано, а подигнуте су и нове. Ја сам прошао свуда – од Лесковца и Прокупља, до Београда, и увидео да ће најбоље бити да се вратим у завичај и покушам са туризмом. Јер, ако ову лепоту и богатство будемо умели да искористимо, завидеће нам многи – говори нам Момир Савић, који с поносом прича како су са Радана довели воду за пиће, поставили улично светло, осветлили лампионима плажу дуж језера, навукли песак и ризлу...

Са горње терасе Савићевог мотела пружа се поглед на готово цело језеро, све до Бојника, где је и фабрика за пречишћавање воде. Док правимо снимке ових прекрасних предела, стиже група пензионера, и одмах се надовезују на наш разговор, збијајући шале: „Ако Момир буде као онај угоститељ у Житном Потоку, где смо се стално окупљали, завршиће као и он. Седимо ми тако, у Житном Потоку, пијуцкамо, мезимо, препиремо се, псујемо, па смејемо и миримо. После једне такве седељке, човек, који је све време плаћао, полази кући, а газда кафане појури за њим и виче: ’Неси платија два ћевапа за дете!’ Никад му више нисмо ушли у кафану, па је пропао“.

На језеру затичемо брачни пар Вукицу и Мићу Митровића, и њиховог кума Далибора Ђорђевића. Они, рекоше, овде долазе из села Шаиновца, кампују, а Мића и Далибор су и страсни риболовци. Далибор управо упеца деверику, па пошто „не одговара прописима“ враћа је у воду. Мића каже да је језеро скоро порибљавано, да се овде лове и до килограм и по тешки примерци ове врсте веома цењене рибе. Прошле недеље, веле, уловили су два сома тешка 9,8 и 8,4 килограма. Има и крупних шарана, караша, клена, белице...

Пристижу и купачи. Дан је баш топао и, како се ближи подне, све више је оних који у води траже освежење.

На повратку, кроз село, срећемо необично много људи за овај планински крај. Време је годишњих одмора, па слободне дане проводе у завичају. Уређене куће, дворишта са цвећем, понегде су и грађевинске скеле уз фасаду... Видимо и један киоск, празан, на којем препознатљивим типом слова пише „Политика”. Верујемо да ће се и то ускоро променити и да ће наш лист овде поново имати верне читаоце.