Немачкој је било жао...

Недавно су званичне установе СР Немачке објавиле јавности како увидом у документе немачког министарства спољних послова, из фондова отворених после прописаног тридесетогодишњег раздoбља, закључују да њихова држава није ни желела ни скривила пропаст СФР Југославије.

Тврдим да је реч о неистини. Њу су, политички потомци оних који су разбијањем југословенске државе остварили један дуготрајан сан немачког национализма, изрекли намерно. Учинили су то у тренутку када је предстојећи и за Запад и те како очекивани рат у Украјини, учинио да након две деценије пузајуће агресије против државних и националних интереса српског народа на Балкану треба ући у нову и радикалнију фазу овог пројекта.

Непрецизно је до нетачности коментарисати инструкције министарства и извештаје дипломата без јасне и утемељене реконструкције историјског контекста. Свако ко је проучавао дипломатску историју, а посебно њене примарне изворе, зна да се простим цитатима том фармацеутском методологијом конструисаног и езопски надахнутог текста мало тога може закључити.

На основу онога чиме нас засипају немачки медији излази да су Хелмут Кол и Ханс Дитрих Геншер у ствари били чувари Југославије, да су је бранили од Милошевићеве Србије, док су Кучанова Словенија и Туђманова Хрватска ту мање-више биле невине. Та силеџијска логика, која каже да је убијени крив зато што је пролазио неком улицом или опљачкани одговоран зато што је носи скупоцен сат, постали су део политичке културе држава Запада. Дакле, Југославија је дошла у политичку и економску кризу, биле су јој потребне реформе. На чело Србије дошао је Слободан Милошевић, који је био протов демократије, капитализма итд. Како је могуће да су СР Немачка и савезници уместо да помогну  опстанак и реформу савезне државе (почевши од избора за савезни парламент), учинили све да Југославију једноставно укину. Зашто  СР Немачка и савезници нису у опстанак државе, за којом данас лију крокодилске сузе,  уложили ни један одсто енергије и новац који данас инвестирају у опстанак територијалне целовитости и функционалности БиХ, Северне Македоније, Црне Горе и Косова–УНМИК?

Чудно је да нико од немачких историчара овом приликом није указао на Реганову доктрину и одлучност САД и савезника да Југославију третирају као непријатељску државу. Сигурно дипломатски извештаји не садрже доказану чињеницу да је СР Немачка на сваки начин подржавала покрете за осамостаљење, па и војно? Да је шест месеци пре рата снабдевала сецесионисте оружјем вредним стотинама милиона долара. Зар се није канцелар Кол још 1990. хвалио Тимотију Гартон Ешу како ће бити први канцелар Немачке, после Хитлера, који ће ујединити Немачку и Европу? Како се нису досетили да су Југославији управо 1991, обустављени немачки кредити и друга помоћ? Тврде како је рат навео Немачку да призна независност Хрватске и Словеније. А шта је довело до рата? Па истек мораторијума на једнострано проглашену независност западних република, који су Немачка и савезници одредили крајем јуна 1991. године, био је знак за напад нерегуларних трупа Хрватске на касарне војске међународно признате државе. И борба око Вуковара је почела хрватским нападом на касарну ЈНА. Узгред, ЈНА није послала ни Србија, већ савезни премијер Анте Марковић (Хрват из Коњица). Срби су били свега двојица од четрнаест првих официра ЈНА. Да ли би можда потражили неки други начин излаза из кризе да је 1991. у Совјетском Савезу успео пуч и ова држава остала јединствена? Одакле промена политике баш након што су вођства велике већине совјетских република одлучила да одустану од федерације за коју су на референдуму гласали њихови народи?

И онда после свега, Немачка и Аустрија, државе чије су војске у 20. веку два пута извршиле геноцид над српским народом, између осталог помажући хрватске и муслиманске фашисте, прве признају независност Словеније и Хрватске.

Ко може, чак и данас, да поверује у добре намере Немачке? Зар није управо њен амбасадор Андреас Цобел 2007. јавно изнео немачку политику. Као што су 1991. као једино решење наметали „миран разлаз” и „конфедерацију” (дакле један споразум међу независним државама), тако и у овом веку тврде да је будућност Србије (блистава али далека) у ЕУ, а услов за то је признање независности Косова и укидањe Републике Српске. У супротном следе санкције, рат и отцепљење Војводине, Рашке области и Источне Србије.

А шта је са БНД-ом? Ја сам, рецимо, у поседу копије документа према којем су ЦИА и БНД стајали из аутора Салцбуршке декларације којом је 1958. предвиђено стварање независне, „европске Војводине”.

Историчар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa