До када ће БиХ бити протекторат

Обилазећи ових дана неколико западноевропских земаља, чланица ЕУ, имали смо прилику да разговарамо и с више младих људи из БиХ, који сада раде у престижним финансијским институцијама Запада, а сви су претходно имали врло добар посао и у матичној земљи. На питање зашто су се одлучили да напусте БиХ, већина није у први план истицала зараду, већ два аргумента: сталне политичке тензије и неодмерене изјаве водећих политичара, што рађа несигурност за сутрашњицу, као и недобронамерни утицај странаца на бројне битне одлуке за ову земљу, које је још чине протекторатом, а њене парламенте неважним.

Сви су се с правом запитали и како је могуће да једна земља уопште конкурише за ЕУ, док у њој делује протекторски ОХР, који је постао антипод Дејтонском мировном споразуму, док истовремено и у Уставном суду седе тројица странаца, који не раде по правди, већ у стилу „кадија те тужи, кадија те суди”, без права незадовољних на икакву жалбу некој вишој међународној институцији, као у доба безвлашћа диктатура или средњовековља.

Дакле, довољна је била само једна неправедна одлука самовољних високих представника, какви су, на пример, били Британац Педи Ешдаун и Аустријанац Валентин Инцко, па да се још више замуте ионако усталасане воде у БиХ, а било их је на десетине. Или само једна одлука Уставног суда, а било их је много, где је глас једног од странаца био одлучујући да правда постане неправда.

Странцима никад није засметало ни то што у Уставном суду седи Сеада Паравлић, која је као висока функционерка бошњачке Странке демократске акције засела у то високо судско тело с веома скромним правничким искуством, недовољним и за каквог општинског делиоца правде. Уосталом, зар је ико могао и да помисли како би она могла да гласа за одлуку која не би одговарала СДА.

Дејтонски мировни споразум, који је прописао и Устав БиХ, скрнавили су тако не само високи представници, већ и поједине судије Уставног суда. А све те недопустиве „играрије” Уставом БиХ некима су и одговарале, како оним понизницима у БиХ који се клањају свему што је страно, тако и у неким лицемерним круговима на Западу, који су у сталним тензијама и правној несигурности у БиХ видели и шансу да овде остану што дуже, а неки би, изгледа, желели и вечно.

Зато је постала битна и имовина у Републици Српској, јер су неки стратези са Запада вероватно већ видели два-три одредишта некадашње ЈНА идеална и за базе НАТО-а, мада БиХ још није чланица те алијансе.

Намерно се стварају и додатне тензије, како би се БиХ сутра „притекло у помоћ”, на задовољство неких овдашњих „поклоника” страног мешања. Чак су се недавно полуоклопна возила Еуфора видела и на улицама овдашњих градова, па и испред једне школе, ваљда из предострожности.

Једини високи представник који је досад доследније водио бригу о истинском спровођењу Дејтонског споразума био је Шпанац Карлос Вестендорп, који је остао упамћен и по изјави о Космету, нимало драгој у западним круговима – упоредио је ОВК с Франкенштајном. По коректности и добронамерним и корисним потезима за БиХ остао је упамћен и његов заменик, Американац Жак-Пол Клајн. Довољно је само поменути да је он увео једнообразне аутомобилске ознаке за оба ентитета, омогућивши тако несметан проток људи и робе, какав, на пример, преко тзв. зелене линије Кипар очекује од 1974.

Слободан Стајић,

публициста, Сарајево