Шта Олимпијада значи Кинезима

Када у петак 8. 8. 2008. у 8 часова и 8 минута – са пет, по кинеском веровању, срећних осмица – у Пекингу буде отворена Олимпијада, догађај ће, под паролом „Један свет, један сан”, означити и свечани улазак Кине у 21. век. Са амбицијама да организује најбољу Олимпијаду у историји, Кина заправо жели да се симболично представи свету у свом новом статусу глобалне, а мирољубиве, силе. Олимпијада у Пекингу треба да одрази и њена највиша достигнућа за три деценије реформи и њену спремност да, као земља древне цивилизације, буде активан чинилац у развоју савременог света.

Међу 30 разлога због којих вреди пратити Олимпијаду у Пекингу, кинеска штампа наводи занимљиве појединости на које су домаћини посебно поносни.

Игре ће преко телевизије, како се процењује, пратити четири милијарде људи широм света. Пекиншка телевизија емитоваће за 17 дана, колико ће заједно трајати Олимпијске и Параолимпијске игре, 5.400 сати програма. Жељу да извештава о догађају изразило је – да човек не поверује у размере алавости „седме силе” – око 40.000 новинара из 21.600 медија! И већина њих би да се креће слободно, куд хоће, и пише шта хоће.

У припреме за Олимпијаду, у шта превасходно спадају изградња спортских објеката и модернизација инфраструктуре, Кина је инвестирала 43 милијарде долара. Град Пекинг је утрошио додатних 16 милијарди на проширење метроа, изградњу новог терминала на аеродрому, измештање прљаве индустрије, подизање хотела и културних објеката. Додуше, неке ствари су биле предвиђене за изградњу или модернизацију и без Олимпијаде. Али је чињеница да за више од једног века, откако се одржавају олимпијаде, није плаћена виша цена за једно међународно спортско надметање. А на питање хоће ли се сви објекти исплатити на дужи рок и хоће ли имати рационалну употребну вредност и после Олимпијаде, организатори самоуверено одговарају да кинеска привреда задржава своју захукталу динамику.

Кинези имају традиционалну склоност ка грандиозности и потребу, вероватно проистеклу из дуге изолације, да великим подухватима импресионирају свет, уверавајући тако и себе да могу све што и други, али, можда, како гласи олимпијска девиза, и „више, брже, јаче”. У древна времена су подигли Велики кинески зид и ископали Велики канал. У револуцији су имали Дуги марш. У постреволуционарно време су предузели (неуспешно) „Велики скок напред”, али су, иако заостали, успешно освојили нуклеарну технологију. У току реформи су подигли највећу хидроцентралу, преградивши Јангцекјанг, попели железничку пругу преко Хималаја на Тибет, извукли из сиромаштва 400 милиона људи и спремили се за лет на Месец и освајање свемира.

У припремама за Олимпијаду су испољили завидну организациону способност и моћ да у масовне кампање увуку своје најумније људе. Олимпијада се схвата као врхунска патриотска обавеза и питање националне части и престижа. Наравно да је за власти, посебно за Комунистичку партију Кине, Олимпијада и тест компетентности и политичке моћи. Али, они који су за само три деценије преобразили сиромашну сељачку земљу у трећу економску силу света остављају утисак да имају довољно самопоуздања за још брже путовање у 21. век. Кина ће, кажу амерички футуролози, 2035. стићи и престићи Америку.

„Придруживање Кине олимпијској породици тесно је повезано са процесом њених економских реформи и отварања, њеним брзим развојем и модернизацијом, њеним стремљењем ка вишем степену цивилизације и њеним доприносом светском миру”, истиче уводничар „Женмин жибаоа”.

А коментатор дневника „Чајна дејли” каже: „Две ствари чине патриотизам кинеског стила. Прво, Кинези верују у колективизам и сматрају патриотизам врхунским видом колективизма. Друго, Кинези највише држе до части. Игре су ретка прилика у којој ће у Кину одједном доћи већи број странаца него икад раније. Кинези су гостопримљив народ. За њих, сваки догађај који привлачи много гостију мора да се буде у стилу”.

Импликација је да ће Олимпијада помоћи Кини да се још брже и још више отвара према свету, што није одлика ауторитарних режима. Путничке агенције предвиђају да ће Кина у врло блиској будућности постати за светске путнике најпривлачнија туристичка дестинација. На врло необичан начин то потврђују и организатори Олимпијаде у Пекингу, када, као децу, саветују грађане престонице да „буду учтиви и пазе шта питају странце”. Пошто Олимпијада треба да помогне Кини да боље схвати свет, а свету да боље схвати Кину, странце није уљудно питати – каже се у једном од упутстава грађанима – ствари које су међу Кинезима уобичајене: колико имају година, колико зарађују, какво им је здравље, јесу ли у браку и колика им је породица, које су вероисповести и, не дај Боже, којих су политичких уверења.

У припремама за Олимпијаду Кинези нису имали среће са срећним осмицама. У јануару су се борили са снежним наносима и великим хладноћама, које су паралисале саобраћај, у марту са немирима на Тибету и антикинеским демонстрацијама на Западу, у априлу са катастрофалним земљотресом у Сечуану, у мају са тајфунима, а сада са поплавама на југу и смогом на северу. Осећају се и неправедно повређеним кад њихови критичари на Западу траже да се Олимпијада бојкотује због стања људских права у Кини и начина на који су угушени немири на Тибету. Страхују и да им сепаратисти и терористи са Тибета и из Синђијанга не детонирају Олимпијаду. Зато им је безбедна Олимпијада прва брига: сведочиће и о стабилности система.

Изгледа да су тешкоће мотивисале нацију да буде врло упорна и пркосна, и у припремама за Олимпијаду и у парадном сусрету са светом. Амерички Истраживачки центар Пју установио је да 80 одсто Кинеза жели да следи досадашњи пут у будућност, а да чак 96 одсто њих дубоко верује у успех Олимпијаде.