Šta Olimpijada znači Kinezima

Kada u petak 8. 8. 2008. u 8 časova i 8 minuta – sa pet, po kineskom verovanju, srećnih osmica – u Pekingu bude otvorena Olimpijada, događaj će, pod parolom „Jedan svet, jedan san”, označiti i svečani ulazak Kine u 21. vek. Sa ambicijama da organizuje najbolju Olimpijadu u istoriji, Kina zapravo želi da se simbolično predstavi svetu u svom novom statusu globalne, a miroljubive, sile. Olimpijada u Pekingu treba da odrazi i njena najviša dostignuća za tri decenije reformi i njenu spremnost da, kao zemlja drevne civilizacije, bude aktivan činilac u razvoju savremenog sveta.

Među 30 razloga zbog kojih vredi pratiti Olimpijadu u Pekingu, kineska štampa navodi zanimljive pojedinosti na koje su domaćini posebno ponosni.

Igre će preko televizije, kako se procenjuje, pratiti četiri milijarde ljudi širom sveta. Pekinška televizija emitovaće za 17 dana, koliko će zajedno trajati Olimpijske i Paraolimpijske igre, 5.400 sati programa. Želju da izveštava o događaju izrazilo je – da čovek ne poveruje u razmere alavosti „sedme sile” – oko 40.000 novinara iz 21.600 medija! I većina njih bi da se kreće slobodno, kud hoće, i piše šta hoće.

U pripreme za Olimpijadu, u šta prevashodno spadaju izgradnja sportskih objekata i modernizacija infrastrukture, Kina je investirala 43 milijarde dolara. Grad Peking je utrošio dodatnih 16 milijardi na proširenje metroa, izgradnju novog terminala na aerodromu, izmeštanje prljave industrije, podizanje hotela i kulturnih objekata. Doduše, neke stvari su bile predviđene za izgradnju ili modernizaciju i bez Olimpijade. Ali je činjenica da za više od jednog veka, otkako se održavaju olimpijade, nije plaćena viša cena za jedno međunarodno sportsko nadmetanje. A na pitanje hoće li se svi objekti isplatiti na duži rok i hoće li imati racionalnu upotrebnu vrednost i posle Olimpijade, organizatori samouvereno odgovaraju da kineska privreda zadržava svoju zahuktalu dinamiku.

Kinezi imaju tradicionalnu sklonost ka grandioznosti i potrebu, verovatno proisteklu iz duge izolacije, da velikim poduhvatima impresioniraju svet, uveravajući tako i sebe da mogu sve što i drugi, ali, možda, kako glasi olimpijska deviza, i „više, brže, jače”. U drevna vremena su podigli Veliki kineski zid i iskopali Veliki kanal. U revoluciji su imali Dugi marš. U postrevolucionarno vreme su preduzeli (neuspešno) „Veliki skok napred”, ali su, iako zaostali, uspešno osvojili nuklearnu tehnologiju. U toku reformi su podigli najveću hidrocentralu, pregradivši Jangcekjang, popeli železničku prugu preko Himalaja na Tibet, izvukli iz siromaštva 400 miliona ljudi i spremili se za let na Mesec i osvajanje svemira.

U pripremama za Olimpijadu su ispoljili zavidnu organizacionu sposobnost i moć da u masovne kampanje uvuku svoje najumnije ljude. Olimpijada se shvata kao vrhunska patriotska obaveza i pitanje nacionalne časti i prestiža. Naravno da je za vlasti, posebno za Komunističku partiju Kine, Olimpijada i test kompetentnosti i političke moći. Ali, oni koji su za samo tri decenije preobrazili siromašnu seljačku zemlju u treću ekonomsku silu sveta ostavljaju utisak da imaju dovoljno samopouzdanja za još brže putovanje u 21. vek. Kina će, kažu američki futurolozi, 2035. stići i prestići Ameriku.

„Pridruživanje Kine olimpijskoj porodici tesno je povezano sa procesom njenih ekonomskih reformi i otvaranja, njenim brzim razvojem i modernizacijom, njenim stremljenjem ka višem stepenu civilizacije i njenim doprinosom svetskom miru”, ističe uvodničar „Ženmin žibaoa”.

A komentator dnevnika „Čajna dejli” kaže: „Dve stvari čine patriotizam kineskog stila. Prvo, Kinezi veruju u kolektivizam i smatraju patriotizam vrhunskim vidom kolektivizma. Drugo, Kinezi najviše drže do časti. Igre su retka prilika u kojoj će u Kinu odjednom doći veći broj stranaca nego ikad ranije. Kinezi su gostoprimljiv narod. Za njih, svaki događaj koji privlači mnogo gostiju mora da se bude u stilu”.

Implikacija je da će Olimpijada pomoći Kini da se još brže i još više otvara prema svetu, što nije odlika autoritarnih režima. Putničke agencije predviđaju da će Kina u vrlo bliskoj budućnosti postati za svetske putnike najprivlačnija turistička destinacija. Na vrlo neobičan način to potvrđuju i organizatori Olimpijade u Pekingu, kada, kao decu, savetuju građane prestonice da „budu učtivi i paze šta pitaju strance”. Pošto Olimpijada treba da pomogne Kini da bolje shvati svet, a svetu da bolje shvati Kinu, strance nije uljudno pitati – kaže se u jednom od uputstava građanima – stvari koje su među Kinezima uobičajene: koliko imaju godina, koliko zarađuju, kakvo im je zdravlje, jesu li u braku i kolika im je porodica, koje su veroispovesti i, ne daj Bože, kojih su političkih uverenja.

U pripremama za Olimpijadu Kinezi nisu imali sreće sa srećnim osmicama. U januaru su se borili sa snežnim nanosima i velikim hladnoćama, koje su paralisale saobraćaj, u martu sa nemirima na Tibetu i antikineskim demonstracijama na Zapadu, u aprilu sa katastrofalnim zemljotresom u Sečuanu, u maju sa tajfunima, a sada sa poplavama na jugu i smogom na severu. Osećaju se i nepravedno povređenim kad njihovi kritičari na Zapadu traže da se Olimpijada bojkotuje zbog stanja ljudskih prava u Kini i načina na koji su ugušeni nemiri na Tibetu. Strahuju i da im separatisti i teroristi sa Tibeta i iz Sinđijanga ne detoniraju Olimpijadu. Zato im je bezbedna Olimpijada prva briga: svedočiće i o stabilnosti sistema.

Izgleda da su teškoće motivisale naciju da bude vrlo uporna i prkosna, i u pripremama za Olimpijadu i u paradnom susretu sa svetom. Američki Istraživački centar Pju ustanovio je da 80 odsto Kineza želi da sledi dosadašnji put u budućnost, a da čak 96 odsto njih duboko veruje u uspeh Olimpijade.