Стари у вртлогу насиља

Насиље и злостављање најстаријих чланова породице, који су мање способни да се бране, одувек постоји, али о овом проблему се и дан-данас прећуткује. Од шездесетих година прошлог века почело је да се прича о злостављању деце, крајем седамдесетих о злостављању старих, али у неким срединама овај проблем представља породичну ствар и не излази ван оквира куће.

Резултати истраживања у пракси, које су спровели Градски завод за геронтологију и Геронтолошко друштво Србије у сарадњи са волонтерима Црвеног крста, показују да је око четири одсто од укупног броја старих људи злостављано, али и да је овај број далеко већи.

Према речима Александре Милићевић-Калашић, специјалисте неуропсихијатрије из Градског завода за геронтологију, најчешће жртве су жене старије од 75 година које имају неки ментални или физички недостатак.

– Починитељи су углавном особе у које старе особе имају поверења, чланови породице, синови чешће од кћерки, али и пријатељи, медицинске сестре, снабдевачи, лекари, кућепазитељи… Изглед пацијента, поновљени доласци Хитне помоћи због истих дијагноза, пропуштене контроле, сумњив физички налаз и неубедљива објашњења повреда су најбољи доказ злостављања. Овоме треба додати низак ниво хигијене, потхрањености и дехидратацију – објашњава Милићевић-Калашић и додаје да се као најучесталија форма злостављања показала вербална агресивност.

Психичко насиље над старима је најзаступљеније и испољава се кроз понижавање, исмевање, претње, грубост, вербално нападање, непримећивање, изолацију и негирање права на избор, мишљење и приватност. Није неуобичајено ни економско насиље. Најчешће, то су крађа новца или вредности, подизање пензије коју власници не добију, приликом куповине робе се не каже права цена, присиљавање старих да пренесу новац или власништво на неку другу особу. Физичко насиље може варирати од опасног по живот до грубог третмана приликом пружања неопходне неге, као што је гурање, штипање, ударање ногом, везивање, превелике или премале дозе лекова, недавање довољне количине хране и течности. Један од видова је и занемаривање које представља недостатак основних елемената за исхрану, облачење, покућство, неродовно пресвлачење и купање, непостојање социјалног контакта и информисања путем телевизије, радија, новина, закључавање у собама...

У мрежи за збрињавање старих особа улога волонтера Црвеног крста је велика, а заједно са патронажном службом у блиском контакту са најстаријим грађанима они представљају кључни фактор у откривању насиља.

Да би поделили тугу и проблеме многи стари суграђани из свих 17 београдских општина, а некад и из других крајева Србије, сваког радног дана зову Савету Вукојевић из Теле апел центра за старе „Добар дан, како сте?”, који од 1999. године ради у оквиру Црвеног крста Београда.

Сем савета у вези са остваривањем права из области социјалне помоћи ова жена помаже старима да пишу молбе и жалбе, јер многи и не знају да имају могућност за добијање туђе неге и помоћи.

– Дневно разговарам са 25 до 30 старих Београђана, а месечно их буде око 600. Неки се јављају и по три пута дневно. Упознала сам много тужних судбина, а на основу разговора сам сазнала и за злостављања, мада већина о томе не сме или не жели нешто да каже. Најчешће их злостављају чланови најуже породице, синови и кћери, комшије и познаници. Трпе психичко и физичко малтретирање, а будући да су многи непокретни не могу да оду ни код лекара. Њима је потребно много разумевања и стрпљења, а често ми кажу: „Молим вас, немојте ме заборавити” – прича Вукојевићева, по занимању социјални радник, која уколико сазна за злостављање то одмах пријављује Центру за социјални рад који даље преузима одређене мере.

Проблем насиља над старима постаје све актуелнији самим тим што једна трећина становника Србије има више од 60 година. Стручњаци упозоравају да о овоме треба причати у јавности, јер друштво и појединци често свесно или несвесно потискују потребе старих.

– Злостављање старих особа је слабо препознат јавно здравствени проблем широм света. У пракси се показало да код нас постоји лоша сарадња између полиције и судства. Полиција је за сарадњу, судство тромо, здравствени радници не знају законску обавезу да пријаве случај и у малим срединама одбијају сарадњу из страха, а службе за социјални рад различито реагују. Неопходно је унапређивање међусекторске сарадње формирањем тимова са јасно дефинисаним задацима као што је то урадио Аутономни женски центар у заштити жена, жртава насиља. Требало би изнети и негативне и позитивне примере у медијима, јер се о оном што је лоше пише сензационалистички, а на пример приче да је унук осуђен за убиство бабе или новчане казне за злостављање у породици се налазе на маргини – истиче Милићевић-Калашић.

Главна препрека у спречавању насиља су сами злостављани, јер штите своју децу. Наша саговорница каже да стари очекују помоћ од Црвеног крста и других надлежних институција, а имовину чувају за децу. Она упозорава да би требало више причати о законској одговорности деце у бризи о старима која је регулисана Породичним и кривичним закоником Републике Србије и инсистирати на поштовању ове законске регулативе којом се наследници обавезују да брину о својим очевима и мајкама.