Грешници од Бога

Ни по чему то није био један од оних дана за какве кажу да ваља поћи на пут. Нигде линије на хоризонту да разграничи јутро. Нигде неба. Свуд` по њему облаци, к`о болни подливи и модрице. Претоварило се кишом па се, ко балон пун воде, занело право на копља с врха „Београђанке”... Да човек не крене ни до трафике, а не пут Кавказа...

Верујем да је Данијела знала да Београд неће поранити да би јој махао. Да ли се ипак надала – верујем да јесте.

Али, наш је манир да хероје не испраћамо већ дочекујемо, убеђени да имамо права, ил’ што је горе, заслуга за њихов успех.

А, Данијела Јовановић је велики херој! Све и да није с платоа пред Храмом Светог Саве пошла пут највишег кавкаског врха Елбруса – једнако би то била.

Рођена је без шака и стопала и успе ли у свом науму биће једина жена инвалид која је стигла до коте од 5.642 метра. Свет ће тада причати о одважној Београђанки, а ми ћемо се, накнадно, поносити њом.

Све и да не успе, недајбоже, неко ће, опет, тамо негде, поменути да је покушала, а Београд... Е, добри стари аутистични Београд не прашта покушаје... мада је и сам саздан од њих.

Да ме не схватите погрешно, не сажаљевам ја у овој причи Данијелу, већ нас. Она јесте инвалид, али смо хендикепирани – ми!

Њени физички недостаци далеко мање спутавају од наших – оних у свести.

И не кажем да је то јутро било незаинтересовано за Данијелу само зато што је инвалид, нити да је ово град апсолутних предрасуда, али... Јесте ме нарочито погодила њена судбина. Заправо, судбина свих њој сличних...

Јер, ’ајде да се више не лажемо, у тим људима видимо само болест. Малтене, заразну и прелазну. Ко барем једном није рекао „јадник” угледавши инвалида или онако, пагански, пљунуо три пута, уз обавезно: „Далеко било...”, нека се јави и обећавам да ћу појести данашњу „Политику”.

Жао ми је што је ова дивна девојка кренула суровим путем да би доказала колико себи, толико, верујем и нама да је неизоставни и пуноправни делић овога друштва. Да може исто, па и више као и ми што не знамо шта бисмо са шакама и стопалима, осим да бесциљно млатарамо...

Али, и када покори страшни врх и врати се у свој град шта ће заиста добити од њега и нас?! Признање кроз још једну титулу: више неће бити само обичан богаљ, већ богаљ феномен! Јер, учинила је нешто тако типично за човека, али не и за инвалида?!

Драге колеге и ја урадићемо неколико интервјуа с њом лицемерно се трудећи да не пренаглашавамо њене недостатке. Пазићемо да омашком не пружимо руку приликом упознавања, ил’ растанка. Сликаћемо је из посебних углова да вас ти призори превише не узбуде и... дуга тишина до неког новог инвалида који ће се одважити да изађе из оквира ортопедских помагала и постане атракција. На један дан...

Јер, да није тако не би за те људе била резервисана најружнија реч у нашем језику, горепоменута: богаљ. Зашто? Зато што још, дубоко у себи, носим и негујемо бапско убеђење да су то од Бога(љ) обележени и кажњени?! Тако се и понашамо, као да ћемо наљутити Господа осврнемо ли се на оне од којих је и он „окренуо” главу.

Не терајмо те злосрећне људе на врхове Кавказа да бисмо схватили одакле су пошли...

Двадесет и први век је, драги моји. То што је неко спорији због штака, протеза и инвалидских колица не значи да још није ушао у њега...

Ево, завршићу речима једног другара који је од 11. године везан за колица: „Највише ме погађа када се људи праве да не примећују мој недостатак. То само чини да буде непријатно и мени и њима и да се осећам јако лоше! То ми не помаже да уђем у аутобус”...