СРБИЈА СЕ МЕЊА

Процена је једна од најбитнијих компоненти сваке одлуке. Процена је овога пута била добра. Тадић и нова влада предвидели су да хапшење и испоручивање Радована Караџића трибуналу у Хагу неће бити операција тако високог ризика како су неки страховали.

Иако је поново било нереда и разбијања Београда, испоставило се да Рашини бранитељи не могу да прикупе стотине хиљада истомишљеника, како су обећавали. Откуд то?

Чини ми се да је све уочљивији, мада још не и занемарљив, замор материјала клеронационалистичком политиком која се у српско политичко биће уселила од краја осамдесетих. Те две деценије, обележене изгубљеним ратовима, посрнућем моралних вредности, назадовањем економије и напредовањем криминала и корупције изгледа да се полако приближавају крају.

Иако је Косово задржано као симбол одбране националног идентитета, прошли избори су показали да је и то роба која се све теже продаје бирачима. Захтеви Срба све се мање разликују од захтева становника неке „обичне” земље: посао, зарада, социјална сигурност, порези, општа безбедност...

Овдашњи људи траже нову, квалитетнију, животнију политичку опцију. Измена приоритета могуће не делује драматично, али такве врсте промена често се готово неприметно усељавају у наш живот. Србија се мења више него што смо свесни и ми, па и многи политичари који још помишљају да ће народ прогутати све што они понуде.

Тадићев блок био је после избора први суочен са овим новим квалитетом. Оно што је сам пропустио да акцентира у свом изборном програму – социјалне вредности – морао је под хитно да купује на другој страни – код социјалиста. Може неко колико хоће да ламентира да је реч о „непринципијелној коалицији”, али уверен сам да је то, што се квалитета политике тиче, управо оно што Србији сада треба.

Остају радикали и народњаци. Београдски митинг подршке Караџићу послао је овдашњој десници више него симптоматичан сигнал. Најављиван као грандиозан скуп херојског отпора „издајницима” и „жутој диктатури”, организован уз сву могућу логистику, протекао је у присуству неупоредиво мањег броја људи.

Да, да, српска десница ће све теже продавати архаичан концепт епске Србије и мантру да смо, уз „хероје Рашу и Ратка” јачи од судбине. Уколико желе да остану озбиљна политичка снага у земљи, радикали и народњаци би много тога могли да науче од окупљања на београдском Тргу Републике. Мораће да се осавремене ако желе да опстану.

Србији је несумњиво неопходна модерна десница, било као квалитетна опозиција или формација на власти. Оваква каква је, националистички распојасана и ознојена под кокардама и капуљачама није ни богу ни људима.

Питање је, међутим, да ли је уопште могућа трансформација деснице без промене њених лидера. Мислим да није. Док не дође до озбиљније персоналне смене унутар блока који обожава себе да назива патриотским, десница је осуђена да буде и вечити изборни губитник и крезуба опозиција. Што је лоше.

Тома Николић и народњаци су показали да нису спремни да се мењају. А имали су прилику. Управо поводом митинга. Опозиција има сва права да сваку прилику користи да би ударила пацку властима и прибавила неки политички поен. Око тога је све чисто, демократски. Наставак је проблематичан.

Чињеница је да је Тома позивао „децу” (која извесно не знају или неће да знају шта је радио онај кога на митингу бране) да се уздрже од насиља, али је потом пропустио да поздрави одлучну акцију полиције против разуларених изгредника. Та врста отпора рушитељима је више него легитимна. Користи је читав демократски свет.

Да је то урадио, све би било ОК. Уместо тога, инсинуирајући да је власт ангажовала рент-а-хулигане, кренуо је да Тадића оптужује да је „командовао полицијом”. Не бих потписао да такве конструкције нису могуће, али да би своју тезу учинио иоле кредибилном Николић би боље урадио да је похвалио ефикасно супротстављање снага реда фрустрираним насилницима.

Неспремна да подржи одбрану демократије и државе, спремна да политизира и оно што није за политизирање, десница не одустаје од спреге са ултранационалистима, мање или више прикривеним клерофашистима, неонацистима. Шта је онда њен циљ? Одбрана државе или насилно рушење власти које пробија из претњи највишим функционерима државе.

„То су напади на систем, на положај Србије и сарадњу Србије са ЕУ”, проценио је криминолог Добривоје Радовановић. „То су напади срачунати да се било ко ко је на власти обори, а да они дођу на власт. То је крајњи циљ тих напада. Да се добије оно што се на изборима није могло добити.”

Криминолог је потом констатовао да такве ставове заступају групе изразито десне оријентације, задојене национализмом и шовинизмом. „Овде је чак и хапшење Караџића потпуно споредна ствар за те политичке покрете и странке, јер сада се протестима придружују политичке партије које су претходно креирале Закон о сарадњи с Хашким трибуналом. То је случај с Демократском странком Србије и Новом Србијом”. Потом је Радовановић оценио да ту има и много група које се граниче с нацизмом и фашизмом и изнео став да такве треба забранити.

Непријатно сам се изненадио прегалачким реаговањима великог броја читалаца у „Политици”, ако модератор на сајту којим случајем није „филтрирао” коментаре. Дрвље и камење на криминолога. Одбрана „револтираних омладинаца” и „Вељиних спортиста”.

Зашто сам за забрану политизованих националистичких секти? Зато што су насилне и опасне. Зато што овде још има поприлично оних који мисле да Милошевић није скинут с власти због тога што је водио ратове, већ зато што их није добио. Доста више с тезом да је супротстављање државе екстремизму и вандализму – антисрпско!

И док се власт и опозиција препуцавају око тога ко је одговоран, ко је батинаш а ко мученик, без обзира на салве похвала коју су добили Тадић и нова влада, из Брисела подсећају да су од „велике тројке” бегунаца двојица још на слободи. Посао с Хагом, обавеза коју је свечано прихватио и потписао још Милошевић, још није завршен. Ако буде нових хапшења, биће ваљда и нових протеста.

Људи имају право да јавно искажу своја осећања. Али, стичем утисак – све су мање спремни да их неко стално хушка на лажно херојство и великомучеништво под велом свеколике одбране српства и православља. Осећа се замор изанђалим квазипатриотским транспарентима. Смор паролама које неумитно одлазе у историју и анонимност. Приближава се дефинитивни крах политике која је утемељена пре готово две деценије. Србија се мења.