SRBIJA SE MENjA

Procena je jedna od najbitnijih komponenti svake odluke. Procena je ovoga puta bila dobra. Tadić i nova vlada predvideli su da hapšenje i isporučivanje Radovana Karadžića tribunalu u Hagu neće biti operacija tako visokog rizika kako su neki strahovali.

Iako je ponovo bilo nereda i razbijanja Beograda, ispostavilo se da Rašini branitelji ne mogu da prikupe stotine hiljada istomišljenika, kako su obećavali. Otkud to?

Čini mi se da je sve uočljiviji, mada još ne i zanemarljiv, zamor materijala kleronacionalističkom politikom koja se u srpsko političko biće uselila od kraja osamdesetih. Te dve decenije, obeležene izgubljenim ratovima, posrnućem moralnih vrednosti, nazadovanjem ekonomije i napredovanjem kriminala i korupcije izgleda da se polako približavaju kraju.

Iako je Kosovo zadržano kao simbol odbrane nacionalnog identiteta, prošli izbori su pokazali da je i to roba koja se sve teže prodaje biračima. Zahtevi Srba sve se manje razlikuju od zahteva stanovnika neke „obične” zemlje: posao, zarada, socijalna sigurnost, porezi, opšta bezbednost...

Ovdašnji ljudi traže novu, kvalitetniju, životniju političku opciju. Izmena prioriteta moguće ne deluje dramatično, ali takve vrste promena često se gotovo neprimetno useljavaju u naš život. Srbija se menja više nego što smo svesni i mi, pa i mnogi političari koji još pomišljaju da će narod progutati sve što oni ponude.

Tadićev blok bio je posle izbora prvi suočen sa ovim novim kvalitetom. Ono što je sam propustio da akcentira u svom izbornom programu – socijalne vrednosti – morao je pod hitno da kupuje na drugoj strani – kod socijalista. Može neko koliko hoće da lamentira da je reč o „neprincipijelnoj koaliciji”, ali uveren sam da je to, što se kvaliteta politike tiče, upravo ono što Srbiji sada treba.

Ostaju radikali i narodnjaci. Beogradski miting podrške Karadžiću poslao je ovdašnjoj desnici više nego simptomatičan signal. Najavljivan kao grandiozan skup herojskog otpora „izdajnicima” i „žutoj diktaturi”, organizovan uz svu moguću logistiku, protekao je u prisustvu neuporedivo manjeg broja ljudi.

Da, da, srpska desnica će sve teže prodavati arhaičan koncept epske Srbije i mantru da smo, uz „heroje Rašu i Ratka” jači od sudbine. Ukoliko žele da ostanu ozbiljna politička snaga u zemlji, radikali i narodnjaci bi mnogo toga mogli da nauče od okupljanja na beogradskom Trgu Republike. Moraće da se osavremene ako žele da opstanu.

Srbiji je nesumnjivo neophodna moderna desnica, bilo kao kvalitetna opozicija ili formacija na vlasti. Ovakva kakva je, nacionalistički raspojasana i oznojena pod kokardama i kapuljačama nije ni bogu ni ljudima.

Pitanje je, međutim, da li je uopšte moguća transformacija desnice bez promene njenih lidera. Mislim da nije. Dok ne dođe do ozbiljnije personalne smene unutar bloka koji obožava sebe da naziva patriotskim, desnica je osuđena da bude i večiti izborni gubitnik i krezuba opozicija. Što je loše.

Toma Nikolić i narodnjaci su pokazali da nisu spremni da se menjaju. A imali su priliku. Upravo povodom mitinga. Opozicija ima sva prava da svaku priliku koristi da bi udarila packu vlastima i pribavila neki politički poen. Oko toga je sve čisto, demokratski. Nastavak je problematičan.

Činjenica je da je Toma pozivao „decu” (koja izvesno ne znaju ili neće da znaju šta je radio onaj koga na mitingu brane) da se uzdrže od nasilja, ali je potom propustio da pozdravi odlučnu akciju policije protiv razularenih izgrednika. Ta vrsta otpora rušiteljima je više nego legitimna. Koristi je čitav demokratski svet.

Da je to uradio, sve bi bilo OK. Umesto toga, insinuirajući da je vlast angažovala rent-a-huligane, krenuo je da Tadića optužuje da je „komandovao policijom”. Ne bih potpisao da takve konstrukcije nisu moguće, ali da bi svoju tezu učinio iole kredibilnom Nikolić bi bolje uradio da je pohvalio efikasno suprotstavljanje snaga reda frustriranim nasilnicima.

Nespremna da podrži odbranu demokratije i države, spremna da politizira i ono što nije za politiziranje, desnica ne odustaje od sprege sa ultranacionalistima, manje ili više prikrivenim klerofašistima, neonacistima. Šta je onda njen cilj? Odbrana države ili nasilno rušenje vlasti koje probija iz pretnji najvišim funkcionerima države.

„To su napadi na sistem, na položaj Srbije i saradnju Srbije sa EU”, procenio je kriminolog Dobrivoje Radovanović. „To su napadi sračunati da se bilo ko ko je na vlasti obori, a da oni dođu na vlast. To je krajnji cilj tih napada. Da se dobije ono što se na izborima nije moglo dobiti.”

Kriminolog je potom konstatovao da takve stavove zastupaju grupe izrazito desne orijentacije, zadojene nacionalizmom i šovinizmom. „Ovde je čak i hapšenje Karadžića potpuno sporedna stvar za te političke pokrete i stranke, jer sada se protestima pridružuju političke partije koje su prethodno kreirale Zakon o saradnji s Haškim tribunalom. To je slučaj s Demokratskom strankom Srbije i Novom Srbijom”. Potom je Radovanović ocenio da tu ima i mnogo grupa koje se graniče s nacizmom i fašizmom i izneo stav da takve treba zabraniti.

Neprijatno sam se iznenadio pregalačkim reagovanjima velikog broja čitalaca u „Politici”, ako moderator na sajtu kojim slučajem nije „filtrirao” komentare. Drvlje i kamenje na kriminologa. Odbrana „revoltiranih omladinaca” i „Veljinih sportista”.

Zašto sam za zabranu politizovanih nacionalističkih sekti? Zato što su nasilne i opasne. Zato što ovde još ima poprilično onih koji misle da Milošević nije skinut s vlasti zbog toga što je vodio ratove, već zato što ih nije dobio. Dosta više s tezom da je suprotstavljanje države ekstremizmu i vandalizmu – antisrpsko!

I dok se vlast i opozicija prepucavaju oko toga ko je odgovoran, ko je batinaš a ko mučenik, bez obzira na salve pohvala koju su dobili Tadić i nova vlada, iz Brisela podsećaju da su od „velike trojke” begunaca dvojica još na slobodi. Posao s Hagom, obaveza koju je svečano prihvatio i potpisao još Milošević, još nije završen. Ako bude novih hapšenja, biće valjda i novih protesta.

Ljudi imaju pravo da javno iskažu svoja osećanja. Ali, stičem utisak – sve su manje spremni da ih neko stalno huška na lažno herojstvo i velikomučeništvo pod velom svekolike odbrane srpstva i pravoslavlja. Oseća se zamor izanđalim kvazipatriotskim transparentima. Smor parolama koje neumitno odlaze u istoriju i anonimnost. Približava se definitivni krah politike koja je utemeljena pre gotovo dve decenije. Srbija se menja.