Петак, 01.07.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Колевка неподобних и бунтовних професора

Институт за филозофију и друштвену теорију, настао пре четири деценије из побуне, изнедрио неке од најутицајнијих личности новије српске историје, међу њима Зорана Ђинђића и Војислава Коштуницу
Зоран Ђинђић (Фото: Т. Јањић)

Студентска побуна јуна 1968. године нераскидиво је повезана са каснијим настанком Института за филозофију и друштвену теорију (ИФДТ), Универзитета у Београду, који је недавно обележио четири деценије постојања, истиче за наш лист научна сарадница др Газела Пудар Драшко, директорка те установе. Утицај дела филозофске групе окупљене око Корчуланске летње школе и часописа „Праксис” на тај историјски догађај огледа се у учешћу њихових чланова, професора са Филозофског факултета, на чувеном протесту. То је на крају, каже, резултирало политичком оптужбом осморо наставника Филозофског факултета да су покренули побуну због које су 1975. били приморани да напусте ту академску установу, а формално остану део универзитета. Били су то Михаило Марковић, Загорка Голубовић, Драгољуб Мићуновић, Миладин Животић, Љубомир Тадић, Светозар Стојановић, Небојша Попов и Триво Инђић. Њихов прогон посејао је клицу из које је поникао најмлађи, а у друштвеној сфери најутицајнији институт на најстаријем универзитету у земљи. И који је изнедрио неке од најутицајнијих личности новије српске историје.

Пудар Драшко подсећа да је југословенска власт јавном кампањом покушавала да оправда избацивање професора са факултета, али да је под притиском међународне академске јавности и институција била приморана да их стави под окриље Центра за филозофију и друштвену теорију, који је 1981. основан при Институту друштвених наука.

Војислав Коштуница

(Фото: Л. Адровић)

– Почетна идеја власти да формалним решавањем статуса прогнаних професора и запошљавањем под окриљем УБ-а, онемогући њихово критичко јавно деловање, није била остварена. Као контраинституција у настајању Центар за филозофију и друштвену теорију мењао је почетни карактер изнуђене установе за неподобне и прерастао у нови расадник критичке мисли. Многи утицајни и политички стигматизовани теоретичари у том периоду су запослени у њему: Божидар Јакшић, Војислав Коштуница, Зоран Ђинђић, Весна Пешић, Коста Чавошки, Ласло Секељ. А центар, колевка неподобних и бунтовних професора, је после више од деценију правне борбе за самостални научни рад, често праћене репресијом власти, коначно 12. фебруара 1992. прерастао у Институт за филозофију и друштвену теорију – објашњава директорка везу института са студентском побуном.


Газела Пудар Драшко, директорка Института за филозофију и друштвену теорију
(Фото: Тијана Ђинђић)

Битност рада ИФДТ-а огледа се и у пракси и активном јавном деловању тамошњих научника у току турбулентних деведесетих година прошлог века, када многи од њих израстају у кључне актере тадашњег новог политичког плурализма. Михаило Марковић постаје потпредседник владајуће Социјалистичке партије Србије и њен главни идеолог. Драгољуб Мићуновић председник Демократске странке, једне од првих опозиционих партија у земљи, а Небојша Попов један од лидера последњег покушаја стварања југословенске алтернативе, УЈДИ-ја. Миладин Животић стаје на чело Београдског круга, стожерне антиратне организације у Србији, док Светозар Стојановић постаје специјални саветник првог председника СР Југославије, Добрице Ћосића.

– Иако су ратне године, које је донео распад Југославије, ограничавале многе активности института, наши истраживачи су наставили да организују јавне трибине, спроводе важне истраживачке пројекте, објављују релевантне научне публикације и јавно се оглашавају на важна друштвена питања. Напослетку, друштвени и политички ангажман ИФДТ-а резултирао је историјском чињеницом да су први демократски изабрани председник СР Југославије, Војислав Коштуница, и први демократски председник Владе Србије, Зоран Ђинђић, потекли управо са наше институције – наглашава садашња директорка.

Од 2011. године институт се персонално подмладио и бројчано увећао и данас представља један од највећих и најпродуктивнијих друштвено-хуманистичких института у региону према броју организованих догађаја и научних публикација у току године, са готово половином повратника из иностранства међу запосленима. Из Француске, Немачке, Италије, након доктората, вратила су се чак 24 научна сарадника. Радећи из Србије, они сада сарађују са академским институцијама у региону, а истиче се повезаност са Центром за напредне студије југоисточне Европе на Универзитету у Ријеци.

– Институт данас негује ангажовану мисао и функционише као међународно признат академски центар изврсности за хуманистику и друштвене науке. Упоставили смо награду за критичко-теоријски ангажман Миладин Животић и додељујемо је угледним интелектуалцима из глобалне заједнице који се истичу својом критичком мишљу. Такође, ове године на прослави рођендана установили смо и награду за најбољи ангажовани рад млађих истраживача, која носи име Загорке Голубовић. Добила ју је докторанткиња Факултета политичких наука, Лара Кончар, за текст „О положају и искуствима сезонских радница у пољопривреди у савременој Србији. Може ли се говорити о елементима структурног насиља” – наводи Газела Пудар Драшко.

 

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Primus
Papa Franja je u svojoj poslanici o Liturgiji daleko nadmašio temu o kojoj je želeo da govori i još jednom pokazao da je ličnost koja se daruje svetu jednom u sto godina.. Duboko verujem da će te reči ući među istorijske poruke svim hrišćanima. Možda će i on jednog dana biti proglašeb SVECEM koga će poštovati i istočna i zapadna hrišćanska crkva kao što je slučaj sa Papama koji su to zaslužili pre njega : Kliment, Favijan, Stefan I, Marcelin, Calesttin, Lav I, Agapit I i Grgur I.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.