Каква судбина чека Украјину

Украјина какву смо до скоро познавали све убрзаније постаје ствар прошлости. Државне границе омеђене током совјетске ере данас је могуће наћи тек на старим географским картама. Избрисане су 2014. године, повратком црноморског полуострва Крима под суверенитет Русије и почетком рата у Донбасу. Људи, планине, бескрајне плодне равнице, шуме, рудно богатство… претворили су се у пуке енциклопедијске податке који сведоче да је на простору источне Европе донедавно постојала држава са безмало 45 милиона житеља.

Гледајући из данашње перспективе, Украјина, она постсовјетска и независна, упркос својој величини и положају, никада није успела да се докаже као озбиљан међународни чинилац. Нису јој то дозволиле ни Русија ни САД, па ни Европа, која је по распаду СССР-а немо посматрала како јој се на плећа товари сва мука континенталног истока. Укратко, држави Украјинаца никада није ни пружена права шанса за постојање. А и трајала је тек нешто више од три деценије, тачније од 24. августа 1991. до 24. фебруара 2022, када је у московском Кремљу донета одлука да се на све стави тачка. Мало за толики простор.

Питања која се ових дана сама намећу су: какву Украјину би уопште прихватио свет, прве комшије, пре свих, Руси? Ко би јој цртао границе, одређивао друштвени поредак, организовао привреду, штитио је, њеним житељима свакодневно обезбеђивао хлеб? Како се показало, сама није била у стању за то. Правог одговора нема, а и суседи Европљани, судбински зависни од енергената који пристижу са ко зна којих светских меридијана, приморани су да превасходно мисле на сопствени опстанак.

Објективно, никоме на Старом континенту више није до ратовања. Два велика сукоба из прошлог века уназадила су цео простор до те мере да се миротворство овде претворило у неку врсту мантре. Па и када је реч о Украјини. Према најновијим истраживањима, чак 44 одсто Немаца противи се слању тенкова и остале борбене опреме у ратом захваћену републику. И тај број свакодневно расте.

Питање је и шта би се догодило уколико би Русија, уместо актуелне „војне операције”, бившој совјетској републици наметнула прави рат? Из Москве су и до сада сваку инострану пошиљку наоружања Зеленском сматрали за легитимну мету и уништавали је када им се пружила могућност. Уколико би се, међутим, отишло корак даље и уколико би ратно стање било и званично обзнањено, државе које такву помоћ шаљу аутоматски биле би сматране за противниковог савезника, а војне операције би, сагласно стратегији, могле бити пренете и на њихове територије.

Како год да се заврши актуелна драма, просечан украјински радник ће и даље остати међу најслабије плаћенима на континенту. Земља се неће претворити у технолошког гиганта, у место на којем се прави будућност. Напротив, биће то и даље европска житница, седиште тешких, прљавих индустрија, којих човечанство задуго неће моћи да се реши. Којекакве донаторске конференције могу само на тренутак да ублаже муке Украјинаца. Не и да их реше.

Такође, та будућност биће дебело засенчена финансијским обавезама према онима који су, под притиском САД, борцима Володимира Зеленског испоручивали наоружање које никада није ни добило праву употребу. Биће засенчена повратком избеглих у земљу која је водила рат који није могла да добије, чије су границе знатно сужене, а приступ Црном мору у великој мери отежан, а можда и сасвим онемогућен.

Шта ће нека нова Украјина значити за свет, а посебно за Европу, није тешко предвидети. Јер, није само Русија заинтересована за поједине овдашње просторе. Ту су и Пољаци, Мађари, Словаци, Румуни, Молдавци... Чак ни државе које у том смислу немају никаквих аспирација не могу да тврде да их једнога дана неко неће убедити да у беспрегледној европској равници потраже понешто за себе.

Питање које ће у неком тренутку свакако бити постављено је и каква судбина чека неке друге Европљане, посебно оне који баш и не могу да се похвале суштинском самосталношћу. Мисли се, пре свега, на земље које су до пре неку деценију биле под „совјетским кишобраном”, да би потом биле просто утеране у НАТО.

Наиме, све одлуке у вези с блокадом Русије, прекидање пословних аранжмана, увлачење у енергетску кризу, олако „донирање” наоружања, слање „добровољаца” и дословно сагињање главе пред Вашингтоном... све је рађено без консултације са сопственим грађанима. Француски председник Макрон тек је добио нови мандат, као и немачки канцелар Шолц, и они ће имати времена да неке ствари „испеглају” и објасне их сопственим грађанима. Како ће, међутим, то учинити њихове колеге из других земаља, остаје да се види.

Као и то коме, заиста, одговара „европска Украјина”, она под чврстом руком САД.