Kakva sudbina čeka Ukrajinu

Ukrajina kakvu smo do skoro poznavali sve ubrzanije postaje stvar prošlosti. Državne granice omeđene tokom sovjetske ere danas je moguće naći tek na starim geografskim kartama. Izbrisane su 2014. godine, povratkom crnomorskog poluostrva Krima pod suverenitet Rusije i početkom rata u Donbasu. Ljudi, planine, beskrajne plodne ravnice, šume, rudno bogatstvo… pretvorili su se u puke enciklopedijske podatke koji svedoče da je na prostoru istočne Evrope donedavno postojala država sa bezmalo 45 miliona žitelja.

Gledajući iz današnje perspektive, Ukrajina, ona postsovjetska i nezavisna, uprkos svojoj veličini i položaju, nikada nije uspela da se dokaže kao ozbiljan međunarodni činilac. Nisu joj to dozvolile ni Rusija ni SAD, pa ni Evropa, koja je po raspadu SSSR-a nemo posmatrala kako joj se na pleća tovari sva muka kontinentalnog istoka. Ukratko, državi Ukrajinaca nikada nije ni pružena prava šansa za postojanje. A i trajala je tek nešto više od tri decenije, tačnije od 24. avgusta 1991. do 24. februara 2022, kada je u moskovskom Kremlju doneta odluka da se na sve stavi tačka. Malo za toliki prostor.

Pitanja koja se ovih dana sama nameću su: kakvu Ukrajinu bi uopšte prihvatio svet, prve komšije, pre svih, Rusi? Ko bi joj crtao granice, određivao društveni poredak, organizovao privredu, štitio je, njenim žiteljima svakodnevno obezbeđivao hleb? Kako se pokazalo, sama nije bila u stanju za to. Pravog odgovora nema, a i susedi Evropljani, sudbinski zavisni od energenata koji pristižu sa ko zna kojih svetskih meridijana, primorani su da prevashodno misle na sopstveni opstanak.

Objektivno, nikome na Starom kontinentu više nije do ratovanja. Dva velika sukoba iz prošlog veka unazadila su ceo prostor do te mere da se mirotvorstvo ovde pretvorilo u neku vrstu mantre. Pa i kada je reč o Ukrajini. Prema najnovijim istraživanjima, čak 44 odsto Nemaca protivi se slanju tenkova i ostale borbene opreme u ratom zahvaćenu republiku. I taj broj svakodnevno raste.

Pitanje je i šta bi se dogodilo ukoliko bi Rusija, umesto aktuelne „vojne operacije”, bivšoj sovjetskoj republici nametnula pravi rat? Iz Moskve su i do sada svaku inostranu pošiljku naoružanja Zelenskom smatrali za legitimnu metu i uništavali je kada im se pružila mogućnost. Ukoliko bi se, međutim, otišlo korak dalje i ukoliko bi ratno stanje bilo i zvanično obznanjeno, države koje takvu pomoć šalju automatski bile bi smatrane za protivnikovog saveznika, a vojne operacije bi, saglasno strategiji, mogle biti prenete i na njihove teritorije.

Kako god da se završi aktuelna drama, prosečan ukrajinski radnik će i dalje ostati među najslabije plaćenima na kontinentu. Zemlja se neće pretvoriti u tehnološkog giganta, u mesto na kojem se pravi budućnost. Naprotiv, biće to i dalje evropska žitnica, sedište teških, prljavih industrija, kojih čovečanstvo zadugo neće moći da se reši. Kojekakve donatorske konferencije mogu samo na trenutak da ublaže muke Ukrajinaca. Ne i da ih reše.

Takođe, ta budućnost biće debelo zasenčena finansijskim obavezama prema onima koji su, pod pritiskom SAD, borcima Volodimira Zelenskog isporučivali naoružanje koje nikada nije ni dobilo pravu upotrebu. Biće zasenčena povratkom izbeglih u zemlju koja je vodila rat koji nije mogla da dobije, čije su granice znatno sužene, a pristup Crnom moru u velikoj meri otežan, a možda i sasvim onemogućen.

Šta će neka nova Ukrajina značiti za svet, a posebno za Evropu, nije teško predvideti. Jer, nije samo Rusija zainteresovana za pojedine ovdašnje prostore. Tu su i Poljaci, Mađari, Slovaci, Rumuni, Moldavci... Čak ni države koje u tom smislu nemaju nikakvih aspiracija ne mogu da tvrde da ih jednoga dana neko neće ubediti da u bespreglednoj evropskoj ravnici potraže ponešto za sebe.

Pitanje koje će u nekom trenutku svakako biti postavljeno je i kakva sudbina čeka neke druge Evropljane, posebno one koji baš i ne mogu da se pohvale suštinskom samostalnošću. Misli se, pre svega, na zemlje koje su do pre neku deceniju bile pod „sovjetskim kišobranom”, da bi potom bile prosto uterane u NATO.

Naime, sve odluke u vezi s blokadom Rusije, prekidanje poslovnih aranžmana, uvlačenje u energetsku krizu, olako „doniranje” naoružanja, slanje „dobrovoljaca” i doslovno saginjanje glave pred Vašingtonom... sve je rađeno bez konsultacije sa sopstvenim građanima. Francuski predsednik Makron tek je dobio novi mandat, kao i nemački kancelar Šolc, i oni će imati vremena da neke stvari „ispeglaju” i objasne ih sopstvenim građanima. Kako će, međutim, to učiniti njihove kolege iz drugih zemalja, ostaje da se vidi.

Kao i to kome, zaista, odgovara „evropska Ukrajina”, ona pod čvrstom rukom SAD.