Аплауз у Техерану

ГОВОР МИНИСТРА ВУКА ЈЕРЕМИЋА НА КОНФЕРЕНЦИЈИ У ТЕХЕРАНУ био је поздрављен снажним аплаузом, пренеле су (наше) агенције. Конференција је била министарски састанак Покрета несврстаних. Одавно нисмо прочитали да се неко од наших високих званичника обратио скупу ове међународне организације, од које више земаља-чланица имају само Уједињене нације. Вест је зато била колико занимљива и важна, толико, за оне који дуже памте, и носталгична. Подсетила нас је на дане када смо, као СФРЈ, баш захваљујући улози у Покрету несврстаних, били дипломатска велесила, са утицајем и снагом који су далеко превазилазили нашу објективну моћ.

Ово је, у ствари, било и наше прво важно појављивање од 1992, када је, због рата у Босни и перцепције улоге у њему, Београд дискретно изопштен из организације у којој је три деценије имао водећу улогу. Уосталом, само три године пре тога Београд је по други пут био домаћин Самита несврстаних. Али те несрећне деведесете поништиле су још много тога из наше историје...

Да није било говора нашег министра, можда у нашим медијима не би ни било вести да се у Техерану прошле недеље одржавао састанак несврстаних. А да је и објављена, могло се с разлогом поставити питање: зар тај покрет још постоји и чему – или коме – служи? Није ли, окончањем хладног рата, изгубио смисао постојања као асоцијације неутралних између две велике силе и два идеолошка блока? Несврстаност је била дефинисана у односу на САД и Совјетски Савез – као средња позиција која се у биполарном свету бори за одређене принципе и вредности у међународној политици. Како и, уосталом, зашто данас бити „несврстан” у свету само једне силе?

Кад су се не својом вољом нашли на маргини светске политичке позорнице, несврстани су, учинило се, били осуђени на лагано нестајање, као фактор који је испунио неке од својих великих циљева: деколонизацију, пре свега. Нови светски поредак је у међувремену дошао сам, али то није био онај за који су се несврстани залагали. Остале су, истина, Уједињене нације, али са донекле другачијим местом и улогом, а у униполарном свету по потреби заобилажене.

ЗАЧУДО, НЕСВРСТАНИ ПОКРЕТ ЈЕ ОПСТАО – са његове говорнице у Техерану емитоване су поруке о његовој новој важности у данашњем, глобализованом, свету. Можда и зато што су неке старе теме – попут поштовања националне независности, суверенитета и интегритета, немешања у унутрашње послове других земаља, једнакости у међународним пословима, мултилатерализма – добиле нову актуелност.

Тек, министарска конференција у Техерану – највиши форум несврстаних између два самита (претходни је одржан 2006. у Хавани, следећи, 15. по реду, биће у египатском Шарм ал Шеику, догодине) – окупила је министре и делегације више од 120 земаља и међународних организација. Покрет иначе сада има 118 пуноправних чланица и 22 посматрача. Неке од старих чланица су напустиле друштво (Малта и Кипар су 2004. иступили зато што су се „сврстали” ушавши у ЕУ), док су некадашње совјетске републике Белорусија и Узбекистан у несврстано друштво ушле.

Из некадашње СФРЈ, Хрватска је међу првима затражила и добила статус посматрача. Исто су учиниле и БиХ и Македонија, а прошле недеље придружила им се и Црна Гора.

ОД ОСНИВАЧА ДО ПОСМАТРАЧА БЕОГРАД је прешао дуг пут. Посматрачки статус смо затражили и добили 2001, на једном састанку Координационог бироа. „СРЈ, као земља у транзицији, има сличне развојне интересе и аспирације као и већина чланица покрета”, рекао је тада, захваљујући на пријему, ондашњи министар спољни Горан Свилановић.

Ваља се подсетити да су несврстани у нашим политичким ешалонима помињани и током дебата о томе како изаћи из режима западних санкција, али не треба заборавити да је режим Слободана Милошевића уживао мало симпатија, бар међу водећим земљама покрета. Тврдило се додуше да „имамо пријатеље”, али они који то јесу били, нису могли много да помогну.

После 5. октобра, упркос „посматрачком” активирању, за несврстани покрет нисмо баш нарочито заинтересовани, јер су „евроатлантске интеграције” главни спољнополитички приоритет. Тек недавно, пре скорашњег изборног расплета, десни спектар политичке сцене заговара алтернативе путу на Запад – окретање Русији, веће ослањање на Кину или бар водеће земље несврстаних као што је Индија.

Између ових крајности, најчешће је, на нашу штету, занемариван реалан приступ несврстанима, као групацији земаља у развоју, великој банци гласова у Уједињеним нацијама, и незанемарљивом тржишту на које се, уз још преостале симпатије и разумевање за нас, могло лакше извозити него на Запад.

Одлазак Вука Јеремића на конференцију у Техерану зато је по свој прилици прагматична корекција и нека врста стратешког уравнотежавања. Пут ка ЕУ при том остаје врхунски приоритет, али зашто не искористити и прилику за афирмацију својих ставова и пред још једним широким аудиторијумом. Зашто не подсетити и на улогу Тита – чије име из не баш сасвим оправданих разлога изазива много више поштовања у иностранству него овде.

Највећи број несврстаних није признао независност Косова и од овог „блока” очекујемо да нас подржи у захтеву да чин његовог отцепљења прође кроз међународно-правну проверу. Али у том процесу постоји и деликатни ризик сукоба са важним европским пријатељима и будућим партнерима, па зато још једном треба добро извагати да ли ћемо у том науму више добити или изгубити.