Среда, 18.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Трагање за уточиштем

Представе одигране на Међународном фестивалу малих сцена, учиниле су у целини програм идејно врло заокруженим
Из представе „Дисање” (Фото: Том Дубравец)

Специјално за „Политику”

Ријека Треће вечери Међународног фестивала малих сцена, на камерној сцени обновљеног сценског простора Драма центар Зајц на Делти, на месту некадашњег индустријског комплекса, прво је одиграно „Дисање” (Плаyдрама Сплит и Загребачко казалиште младих). Реч је о деликатној истраживачкој представи, насталој према тексту и у режији Оље Лозице, чије су протагонисткиње две сестре у турбулентним и променљивим односима, од снажне привржености и блискости до напетих, раздвајајућих сукоба. Њихова игра вешто истражује ход на танкој жици између љубави и мржње, или срећа и несрећа у породици, показујући да је тешко утврдити тачке њиховог одвајања. Игра глумица, Петре Ковачић Ботић и Петре Свртан, опчињавајућа је због посвећености и искрености, интимности која плени, као и због прецизно испреплетаних израза, вербалних, музичких, телесних. Њихове речи су суптилно уроњене у музику, у експресивне гитарске тонове које уживо изводи Матко Ботић. Говор коегзистира са музиком, носећи у себи и сопствену музикалност, кроз специфичан ритам и мелодију. „Дисање” је уобличило један жив и компактан свет, дирљив и топао, стваран због искушења и падова, свет потпуне блискости који је коначно ипак уточиште, оаза у џунгли свакодневице.

Моћ породичне интимности истражила је и наредна представа приказана на фестивалу, „Хотел Загорје (Градско драмско казалиште Гавела), према роману Иване Бодрожић, у режији Анице Томић, која је прошле године тријумфовала на фестивалу Марулићеви дани у Сплиту, пандану нашем Стеријином позорју. У огољеној, документаристичкој форми, радња исписује трауматична искуства ратова у Хрватској, у деведесетим годинама прошлог века, из визуре десетогодишње Иване. Дијана Видушин је игра приповедачки, са видним отклоном који се може схватити као вид заштите од пада у провалију бола одрастања без оца, несталог у рату. Причу носи осам жена, чланова Иванине фамилије и блиског окружења, које граде терен сигурности, заштите од насилне стварности, а мушкараца индикативно нема.

 Аутори се на сцени разрачунавају са потискиваним, неистресеним питањима, трагичних последица рата, те машине илузија и политичких пропаганди. Представа је карактеристична због наглашеног ироничног одмака од догађаја, непрестаног преплитања хорора стварности и потребе за бегом, за плесом, песмом и забавом, кључно интегрисанима у ткиво игре. Тај контраст је важан јер брехтовски подстиче критичко мишљење, спречавајући пад у нежељену патетику, и акцентујући при томе сложена значења друштвено-политичке стварности. У представи је изражена комуникација са гледаоцима, има у њој, такође депатетизујућих елемената предавања-перформанса путем којих нас извођачи едукују о новијој и удаљенијој историји ових простора. Сценска игра је дакле на више планова отворена, што утврђује простор дискусије, нарочито важне, имајући у виду тематику представе и неопходност суочавања са демонима рата, духовима прошлости.

Следеће вечери је ријечка публика на сцени Хрватског културног дома на Сушаку, могла да види представу „Обитељ” Хрватског народног казалишта из Сплита, према тексту савременог британског писца Дениса Келија (2009), написаног у маниру драматургије „крви и сперме”, уроњене у потоке крви и насиља. Постављена у сведени, реалистички простор породичног дома Денија (Горан Марковић) и Хелен (Ана Марија Веселчић), са којима живи Хеленин неснађени брат Лијам (Стипе Радоја), трилерска радња препуна обрта, у првом плану проблематизује смисао рађања деце у свету дефинисаном жестоким тензијама, друштвеним насиљем, претњом миграната, ксенофобијом. Редитељ Иван Плазибат причу води одговарајуће жестоко и сирово, битно се ослањајући на продорне психолошке вредности игре глумаца. Она је сценски обогаћена физички и музички изражајним сценама брачних интимности, али и конфликата, у такође амбивалентној поставци породичног живота, те сталне клацкалице између удобности и нетрпељивости.

Последње дане фестивала су обележиле београдске представе о којима смо раније писали, „Мој муж” Јоване Томић и „64” Алисе Стојановић, као и сарајевска „Сећаш ли се Доли Бел” Кокана Младеновића, чинећи у целини програм идејно врло заокруженим. Кроз детаљне призоре различитих породица, тих ћелија друштва, отворени су данашњи горући проблеми. Нереди у друштву морају бити одраз нереда у појединцу, јер је лично увек било, јесте и остаће политичко.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.