Путин против Кремља

Изабравши за себе после столовања у Кремљу владу, Путин долази на место с којег може преобразити Русију.
Тај наговештени, али недовршени посао је огроман. Путин ће морати да руши и сруши архитектуру беспримерно велике корупције. Биће потребно да успостави непостојеће поверење у закон, да се стара о довођењу економских реформи до краја, и претварању петро-државе у модерну индустрију. И, на крају, мораће сам да гради и изгради оружане снаге, јер Русија има корумпиране генерале, али нема армију.
Да би остварио то што је наумио, шеф Русије је принуђен да најпре детронизује Кремљ - савремену замену за двор сплеткароша под скутовима апсолутне власти цара.

Феудално устројство Кремља, преузето уз објашњење да је другачије "тешко владати Русијом", преобратило се у омчу око њеног врата. Апсолутизам председничке власти кумовао је при првој, а ако Путин неким случајем не успе - вероватно би био главни фактор и неке следеће пљачке Русије.

Овог пута, с неоолигархијом кремаљских кланова "безбедњака" на месту Березовског и других.

Како ће и да ли ће Путин у томе успети?

Вероватно тако што ће (како ствари стоје) још једанпут променити савезника и, после ослонца на "олигархију" Јељцина, па на "чекисте" против "олигархије", сада први пут позвати у помоћ народ. Огромну масу Руса, који "верују Путину". Путин ће инвестирати у преображај капитал личног, беспримерно великог угледа.

Потенцијал утицаја тог чиниоца најбоље је дочаран предизборном појавом Јединствене Русије. Партија власти ће преузети Думу, искључиво захваљујући појединости што је то "партија Путина". На листи предложених је Путин.

Преласком Путина међу депутате (дабоме, по истеку мандата у Кремљу, марта следеће године), постаје сасвим периферно питање ко ће "наследити Путина". Кремљ ће у наставку бити лишен есенције данашњих председничких овлашћења. Тежиште власти прелоцираће се ближе председнику владе, влади и парламенту. А то је простор који ће уз помоћ партије на власти контролисати Путин. И то без ограничења у броју поновљених мандата, с обзиром на то да су мандати влада ствар биралишта.

Уколико се покаже да ова прича није новинарска фикција потписаног аутора, већ резиме непосредно предстојећег у Русији - председниково укидање царства у име почетка с парламентаризмом је руски историјски преокрет. Та земља никада није била у власти владе и парламента.

Реформа руског уставног уређења биће, ако уследи, још једна, могуће и пресудна, потврда да је данашњи председник својом политичком душом Европљанин. Западњак, каквим су га поједини Европљани на западу континента и до сада доживљавали - можда само принуђен да се држи Де Головог, из шездесетих: Реформе да, али не хаос!