Вучић у Берлин, Вучић из Берлина

Изјава председника Србије да ми без Немачке не можемо да напредујемо изазвала помаму међу руским и НАТО лобистима и стампедо коментара у којима се славодобитно или очајнички, коментарише велики заокрет српске спољне политике поглавито њен отклон од Русије. Штавише, та изјава је протумачена као својеврсна Вучићева капитулација и коначно напуштање наводне политике седења на две столице.

Иначе, израз „седење на две столице” постао је својеврсна лозинка свих лобиста који не могу да замисле да нека мала земља може бар да покуша да води самосталну политику. У блажој варијанти, противљење покушају да се води таква политика базира се на идеји да је немогуће бити несврстан у ситуацији екстремне заоштрености између Истока и Запада. Штавише, указује се на погубност таквог покушаја и инсистира се да је данас једино исправно направити избор и сврстати се на неку страну.

Нажалост, иза тих и таквих оцена, ако већ није реч о пуком лобирању, стоји недовољно јасно схватање историјског тренутка и неадекватно дефинисање политичке ситуације, а најчешће ушанченост у ров у чијој мемли једину мотивацију представља осећај да се чини било каква политичка штета Александру Вучићу – без обзира на последице које би то могло имати по интересе сопствене земље.

Зато на те коментаре и не треба обраћати посебну пажњу. Да би се разумео актуелни одговор Србије на притиске и њено одбијање да уведе санкције Русији мора се поћи од суштинског питања – зашто је Западу уопште стало да Србија то учини?

Јасно је да српске санкције Русија не би ни осетила, па то свакако није разлог. Ако је у почетку и било важно симболичко јединство у фронту против Русије, сада је очигледно да би „у санкцијама исковано јединство” требало да се постигне, пре свега, у оквиру НАТО земаља па се ни тиме не може објаснити преша да баш Србија то прва учини. Објашњење, дакле, треба тражити на другој страни. За Запад је, наиме, од кључног интереса да у случају фронталног сукоба са Русијом обезбеди сигурност и стабилност у залеђу тог фронта. Отуда императив да се на овом простору зацементирају све пукотине које, пре свега, постоје на релацији Београд – Приштина и Сарајево – Бањалука, вија Београд, као и да се прекину све нити које повезују овај део света са Москвом.

Зато питања односа према Москви, Приштини и региону имају исти корен, па не чуди што су она обједињена под истом тачком у обраћању председника државе нацији. У том обраћању два пута – на почетку и на крају је наглашено да је приступање ЕУ стратешки циљ Србије, затим је истакнуто да је Немачка најважнији партнер без које Србији нема опстанка, и што је посебно важно поновљено је, готово као завет, да се неће дозволити да се деца српским мајкама враћају у пластичним врећама. Тиме је Вучић послао недвосмислену поруку да што се Србије тиче, Запад не мора да брине за стабилност залеђа. Ако треба неко да се дисциплинује онда то свакако није Србија него они током чије владавине расте број међуетничких инцидената на терену. Истовремено, захваљујући наступима председника Хрватске постаје све јасније да проблем у БиХ није Додик већ центристичке партије у Сарајеву које теже минирању Дејтона.

Све то, дакле, представља јасну поруку да Запад не мора да притиска Србију да уводи бесмислене санкције Русији. Оне би уосталом само закомпликовале унутрашњу политичку ситуацију у Србији и додатно ојачале проруске странке и покрете.

Другим речима, Вучић је након посете Берлину само ојачао досадашњу позицију и чини се добио потврду исправности политике Београда. Што је још важније тешко се отети утиску да је након те посете Вучић преузео и креативно прилагодио немачку политику према сукобу у Украјини.

Немачка политика, судећи бар према медијским извештајима, огледа се у четири принципа. Први је синхронизован наступ савезника према Москви. Други је побољшање одбрамбене способности Немачке, трећи је инсистирање да Немачка, па ни НАТО, не сме постати страна у сукобу и четврти да Немачка не би требало да чини ништа што би више штете нанело њој него Русији.

Ако се ови принципи преведу на случај Србије јасно се може видети на који начин су они истакнути у Вучићевом обраћању нацији. Заједничка стратегија подразумева да у случају већег сукоба Србија неће бити извор било какве напетости у региону. Побољшање одбрамбених способности је везано не само за набавку новог наоружања већ и за најаву увођења обавезног војног рока. Треће, својом досадашњом балансираном политиком Србија је јасно показала да не жели да буде страна у сукобу. Најзад, одбијањем да уведе економске санкције Русији Србија се јасно држи принципа да не чини ништа што би више штете нанело њој самој него Русији.

Имајући све наведено у виду потпуно је излишна велика помпа која је посвећена наводном заокрету Србије у односу на Русију и Запад. Управо супротно, потврђен је досадашњи курс који је давно дефинисан и подразумева да је Србија свесна свог геостратешког положаја и да неће учинити ништа што би ишло на штету било НАТО-у, било односима са Русијом. У том смислу позиција је тако постављена да, пре свега, од Запада, односно Русије зависи да ли ће исти однос они имати према Србији. Било какво померање политичког курса довело би до нарушавања равнотеже што би Србији начинило штету на једној, а не би јој донело никакву корист на другој страни.

Професор на Филозофском факултету у Београду