Недеља, 03.07.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

„Соко” и маратонац бржи од воза

Драгутин Томашевић, први српски олимпијац (Фото: лична архива)

Боравећи у селу Бистрица, недалеко од Петровца на Млави, посетила сам спомен-собу маратонца Драгутина Томашевића, првог српског такмичара у историји Олимпијских игара, одржаних у Стокхолму 1912. године. Заставу Краљевине Србије поносно је тада носио маратонац из Бистрице.

Да би изучио школу и наставио породични трговачки посао, Драгутин се са 15 година запутио у Београд, али се убрзо посветио спорту. Имао је изузетан дар за гимнастику и атлетику, али после низа победа пронашао је себе у дугопругашким дисциплинама, посебно у маратону.

Жељан доказивања, да би пријатељима из родног краја показао да је бржи од воза, Драгутин се упустио у несвакидашњу авантуру. Једног дана кренуо је у трк са железничке станице у Пожаревцу истовремено кад и воз, да би на крајње одредиште, у 40 километара удаљени Петровац на Млави, стигао неколико минута пре захуктале композиције. У својој намери Драгутин је заиста успео, а путници и људи на железничкој станици одушевљено су га поздрављали. Конкурентима је често знао да да сто метара предности али би их убрзо сустигао, а онда и оставио далеко за собом.

На трци у Београду 1911. године, у конкуренцији 40 такмичара, Драгутин је први стигао на циљ после два часа и 52 минута. Тако је испунио квалификациону норму и стекао право да се такмичи на Олимпијским играма у Стокхолму. Да би на прави начин представио младу државу на светској смотри, као благослов од државе Драгутин је добио лепињу у плетеној торби.

Нажалост, у Стокхолму му се није дало да уђе у историју светског олимпизма. Имао је много проблема пре и за време саме трке. Схвативши на припремама о каквом је такмичару реч, конкуренти нису презали од намере да га отрују храном, у чему их је спречила једна сервирка, а на самој трци су га ометали и гурали, да би га на неограђеном делу стазе непознати мушкарци и оборили. Захваљујући снази и борбености савладао је нападаче, али је повредио десну ногу, што га није спречило да заврши трку на 37. месту, са 11 секунди закашњења за победником.

Иако тадашња српска штампа није Томашевићу посветила посебну пажњу, он је после повратка са Олимпијских игара наставио да тренира и популарише спорт и трчање као дисциплину. Његове снове и планове за нова такмичења прекинуо је Први светски рат па се Драгутин ставио на располагање краљу и отаџбини. У јесен 1915. године, у чину наредника, бива рањен код Пожаревца. Од тешких рана и крварења преминуо је у 25. години живота. Сахрањен је у родној Бистрици, где успомену на славног претка чува његов потомак Радиша Томашевић, један од иницијатора Меморијалне трке „Драгутин Томашевић”, која ће се ове године одржати 17. пут, у суботу, 21. маја. У главној трци, на стази дугој десет километара и 73 метра од Бистрице до Петровца на Млави, учествоваће атлетичари из клубова широм Србије. До сада су учесници били и најбољи српски дугопругаши, као и страни такмичари. Меморијал у славу прослављеног српског олимпијца обележавају и уличне трке деце предшколског узраста и ученика основних и средњих школа из петровачке и других општина у Србији. Трка се увек одржава у последњој недељи маја.

Приче о Драгутиновој судбини још дуго су колале по селу и околини. Између осталих и она да су приликом обдукције у његовом телу доктори пронашли два срца. Осим нормалног срца на левој, имао је и једно мање срце на десној страни тела!

Марта ове године коначно је пругом Београд – Нови Сад почео да саобраћа „Штадлеров” воз, фантастичном брзином од 200 километара на час. Назван је „Соко”, а кумовао му је дизајнер чије идејно решење логоа је, по оцени жирија, задовољило кључне критеријуме конкурса. За свој рад добио је и награду од милион динара.

Можда се наручиоци и аутори нису сетили, или нису знали за Србина који је био бржи од воза? И да су га се сетили, можда лик и дело Томашевића не би испунили критеријуме који би га квалификовали за место на логоу и „Штадлеровом” возу? Aко се на српским авионима налазе имена Микија Манојловића и Новака Ђоковића, који нису доказали да су бржи од авиона, али имају друге врхунске заслуге, онда Драгутин Томашевић, први српски олимпијац и његово име које асоцира на „брзину, јединственост, оригиналност и савременост”, заслужује да се по њему назове један воз. Можда ће се једног дана његово име ипак наћи на неком српском шинкансен возу, брзом као метак. Први српски олимпијац то заслужује.

Соња Лапатанов,
балетска уметница

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.