Београдско мртво море

Престоница Србије има 22 брда, што значи да је троструко брдовитија од Рима. Али, кроз њу је, сем Дунава и Саве, некада протицало и мноштво мањих речица и потока које су време и ширење градског атара избрисали са земљописне карте, старијима и из сећања, а млађи за њих никада нису чули. Зна се да их је било више од четрдесет?! Зато би оне веће и важније ваљало спасти заборава.

Све по списку

Прво Мокролушка река, која је од Великог Мокрог Луга кроз улице Заге Маливук, Римску и Устаничку, између улица Војводе Тозе и Грчића Миленка текла Булеваром Франша д’Епереа (данашњим ауто-путем) све до Мостарске петље, где се уливала у Саву испод купатила Шест топола.

Затим Булбулдерски или Славујев поток, који је текао од изворишта на падинама Великог Врачара, потоње Звездаре надомак Трећепозивачке чесме, онде испод Чингријине, па Славујском, данас улицама Димитрија Туцовића и Цвијићевом, до Дунава, узводно од пристаништа.

Врачарски поток је од баруштине на данашњој Славији, Споменичком, а од 1896. Немањином улицом жуборио ка Бари Венеција, а Чубурски текао Јужним булеваром да би код Аутокоманде сустигао Мокролушку реку и с њом стизао до Саве.

Бибијин поток извирао је испод старог здања „Политике”, да би одатле просекао Циганску махалу, данашњу Скадарлију, како би се домогао Дунава. Име је добио по Теткици Бибији, племенитој жени која је пуна срца помагала браћу Роме, али православна црква није могла да је канонизује, а католичка није хтела да је беатификује па је у сећањима сачувана жуборећи махалом до средине претпрошлог века.

Извориште Репишког потока било је у Улици Ђорђа Огњановића крај школе именоване по Милошу Црњанском одакле је Улицом Ендија Ворхола, старог Београђанина, текао до пустог Макишког поља где се уливао у неки мелиорациони канал.

Манастирски поток назив је добио по манастиру Арханђела Михаила и Гаврила у Раковици, што може да наведе на погрешан закључак да је поток млађи од те светиње. Није, само што је некада, до изградње манастира крајем XV века, био безимен.

Поток Галовица протицао је крај Цркве Светог Великомученог Георгија у Бежанији, па је преко Сурчина спроведен у Саву.

Вишњички поток био је у Вишњичкој бањи, на простору где је некад трачко племе Синга подигло свој Синги дун, а данас столује школа „Милена Павловић Барили”, између старог и новог насеља, а уливао се у мали Дунавац, некада питоми рукавац Дунава између Старе Карабурме и Аде Хује.

Испод хотела „Москва”, као и испод здања у којем је сада теразијска сцена Београдског драмског позоришта, непрекидно су радиле моћне пумпе које су сабирале подземне воде и спроводиле их, опет под земљом, некуд у Саву, али сигурно је да су некада и те воде биле весели поточићи. Било их је још, тешко је све побројати, а пресељени су под земљу и спроведени у цеви да не ометају напредак престонице.

Појео ћар вајду

Али, нико се није запитао шта је Београд тиме добио, а шта изгубио. Тачно је да се Бели град не може надметати са Амстердамом или Венецијом, а житељима је леп и без такве декорације – али је истина и да би са својим потоцима, да су сачувани, био лепши!

Овако, уместо да Београђане успављује жубор воде, расањује их бука улице, а најнесрећнијима кроз спаваће собе промичу аутомобили, трамваји и камиони, некима и возови (а они испод небеских коридора проклињу ноћни ред летења и оног ко га је смислио). Ето зашто мудри тврде да у престоници има мало чесми и фонтана! Зато нека бог поживи градски водовод и његову сизифовску упорност да живот улепшава тихим жубором из славина јавних чесама и прскалица фонтана.

Београд за сада има 197 јавних чесама, од којих седам није прикључено на водоводну мрежу, већ се здравом водом снабдевају са природних врела, а најпознатије су Милошева на Топчидерском брду и Хајдучка у Кошутњаку.

Има још, али нема новинског простора.