Преживљавање

Да ријалити програми не морају увек да имају пејоративан призвук и да о њима не морамо да причамо с гнушањем као о нечем „забрањеном” и лошем, сведочи „Сурвајвор” који се, после неколико година паузе, вратио на мали екран, и то на кабловски канал Нова С. Штета што овај програм није доступан свима попут неких који се емитују на националним фреквенцијама. За разлику од тих и таквих „нон-стоп” ријалитија, којих би требало да се стидимо, „Сурвајвор” или „Преживљавање” велича здрав борбени дух, спортску дисциплину, сналажљивост, ривалство, снагу ума и тела, пожртвованост, тимски рад, заједништво. У њему нису у првом плану псовке, ниске страсти, свађе зарад рејтинга. Понекад се деси неки окршај, али не онај попут чупања, туча, агресивних испада појединих ријалити звезда о којима с усхићењем пишу таблоиди. У њему нема свега оног на шта смо се, нажалост, навикли гледајући актуелни програм. И, што је најгоре – огуглали смо, прихватајући „ријалити” правила понашања као нешто нормално. Ако неко неког на улици опсује, ошамари, увреди, претуче... то више и не примећујемо... а и што бисмо када то гледамо сваки дан са малих екрана.

Управо због наведених разлога, малтене је увреда за „Сурвајвор” назвати га ријалитијем, иако он то у суштини јесте. Елем, добар глас се увек далеко чује, па се тако о њему прича и за време школског одмора, у паузама за ручак... Чак и они који немају Нову С препричавају утиске, позајмљују шифре како би овај програм одгледали, а прави је феномен да се у последњих месец дана, у овдашњим теретанама, по узору на „Сурвајвор”, организују слична такмичења, такозвани изазови. Због њега се одлази код пријатеља и комшија на заједничко гледање, као у добра стара времена. На неки начин ова емисија има и мирнодопски карактер, успева и оно што многим политичарима не полази за руком – мири и спаја два не баш тако блиска народа, Србе и Хрвате, која су у овој игри показала велику солидарност и емпатију. Ех, да је среће па да овакви програми потрају и да их има више и на другим домаћим каналима, да, напокон, спортисти и они који воле здрав стил живота буду узор младима, а не старлете, криминалци и људи са маргина који би све дали за минут славе. Можда „Сурвајвор” не потпада под школски и образовни програм, али добро дође када поменут немамо или је скрајнут и неприлагођен времену и новим генерацијама. Јер, телевизија има важан задатак – да помири оне који се не воле, а не да продубљује јаз, али и да анимира „З” генерације, да их задржи испред ТВ екрана...

Такође, то није лако у времену када су у школама готово заборављени часови физичког васпитања, а на стадионима владају хулигани, а не спортски јунаци, када немамо слет ни Дан младости... Када не држимо исту заставу и не преносио штафету од руке до руке са заједничком страшћу и циљем. Изгледа да нам само један „Сурвајвор” може помоћи да преживимо и повратимо тај осећај заједништва... Да преживимо све оно што нам се свакодневно сервира са телевизије – мржња, хистерија, агресија, рат... Да преживимо време зла, виртуелну стварности, „мета” светове... Бар да вежбамо очима, ако не телом и духом!