Срби се још исељавају из Хрватске

– Срби се још исељавају из Хрватске. Хрватски званични подаци из 2007. године говоре да се из Србије у Хрватску доселило 1.479 људи, а у обрнутом смеру одселило 3.818 особа, тако да се генерално о повратку Срба у Хрватску не може ни говорити. Хрватска влада каже да се вратило 126.000 Срба, али то није реална бројка, већ су то људи којима су издата хрватска документа. Заиста се вратило између 40.000 и 50.000 људи, онда је ту и 7.500 „шетача”, који су више у Србији него у Хрватској. Око 13.000 повратника је умрло – рекао је за „Политику” Саво Штрбац, директор Документационог центра „Веритас”.

Данас се навршава 13 година од војне операције „Олуја“ укојојсухрватскеоружанеснагеубилевишеод 1.900, а протерале око 220.000 СрбасподручјабившеРепубликеСрпскеКрајине. Службени подаци Хрватске из 1991. године говоре да је у овој републици живело 582.000 Срба и 106.000 Југословена, међу којима је најмање 60 посто било Срба. Деценију касније, 2001. године, статистика у Хрватској бележи 201.000 Срба и 74 Југословена.

Срби су пре рата имали станарска права на око 50.000 станова у Хрватској. Неки од њих били су на атрактивним локацијама у Задру, Шибенику, Сплиту, Загребу. Преводећи једну економску категорију у социјалну, Хрватска им данас нуди смештај у објектима који нису ни близу тим локацијама, а који се уз то не могу ни откупити ни наслеђивати.

– Њих око 4.000 јавило се у тај програм, а захтеви су се подносили пре него што је и било икаквих станова. Сада Хрватска каже да би толики број могла да збрине до 2011. године. Кад људи виде да се то не може откупити ни наследити, и да то може бити у неком гету, као на пример у Карловцу, онда одустају – навео је Штрбац и додао да је 40 одсто оних који су се пријавили већ одустало. Он сматра да би се, ако им се врате станарска права као што је то урађено у БиХ, само по том основу вратило најмање 100.000 Срба. ОЕБС од Хрватске захтева да врати Србима станарска права.

– Неки кажу, нека уђе Хрватска у ЕУ, па ће после морати то да испуни. Ја кажем, кад уђу, нико то питање више неће моћи покренути. Ако сад не испуне, неће никад.

Према подацима „Веритаса”, у „Олуји” се као погинуле и нестале воде 1.922 особе, од чега 1.192 цивила или 62 процента. Нешто више од 60 одсто укупно страдалих су жене, а више од половине жртава било је старије од 60 година. Ако се зна да међу страдалим на обе стране цивили чине мање од 40 одсто, а да је удео жена око 15 одсто, жртве „Олује” представљају црни рекорд овог грађанског рата, рекао је Штрбац.

Он каже да документација „Веритаса” на суђењу генералима Анти Готовини, Маркачу и Чермаку за ратне злочине у операцији „Олуја” за сада успешно подупире оптужницу за страдање цивила на подручју Лике и Далмације. Главна теза одбране хрватских генерала у оптужници за „Олују” је да су Срби следећи Милошевићеву политику сами одабрали да оду.

– Нашли су неке планове евакуације из Титових времена за случајеве елементарних непогода, па сада тврде да су Срби правили спискове са намером да се колективно иселе. Суђење за „Олују” траје од марта ове године и до сада је о злочинима хрватских формација сведочило 37 особа. Мада је „Веритас” прве податке о томе доставио хашким истражитељима још 1996.године, ето колико нам је требало да то крене. Да не говорим да је само пола „Олује” обухваћено оптужницом, односно злочини на подручју Лике и Далмације – казао је Штрбац.

Од укупног броја страдалих у овој акцији, пронађени су посмртни остаци 749 особа, док се остали воде као нестали. Хрватска данас избегава ексхумације са 550 познатих локација, иако су то гробнице жртава које су сахранили хрватски државни органи после ове акције, да би их наводно касније ефикасније идентификовали.

– У Задру их има 59, ко год хоће може да оде на градско гробље и види некакве хумке са дрвеним крстовима које је одавно нагризло време. Има их у Шибенику, Врлици, по Лици, Банији и Кордуну, то су познате локације. Ово су жртве из оне најтеже категорије, старци који нису могли да напусте своју кокошку, краву, којима је то био цео живот, и који су послушали позив Туђмана да остану, а убијани су месецима после „Олује”. Видео сам се скоро са истражитељима из Хага и питао их како могу да очекују да суђење за ту акцију буде фер и поштено када нису ексхумирани остаци са познатих локација. Они кажу, па знате, ми смо већ упутили захтев хрватској влади, па захтеваћемо поново... Са друге стране, Хаг никад нема довољно финансијских и материјалних ресурса када треба српске жртве ексхумирати. То су неки апсурди. Најбољи доказ за оптужбу су лешеви, а ако лешеви још стоје закопани онда увек можете тврдити како неко то измишља – објаснио је Штрбац.

Наш саговорник се нада да ће суђење за „Олују” ипак бити правично, мада тврди да у тужилаштву трибунала постоји негативна селекција у предметима у којима су жртве Срби.Штрбац наводи да се не може отети утиску да су током година судије хашког суда постајале све професионалније и трудиле се да заиста деле правду, док се политички утицај оснивача и финансијера трибунала задржао у тужилаштву.

– Ти истражиоци, судије и тужиоци са којима смо били у контакту заиста су хтели да то буде готово. Мада, када се истражују злочини над Србима, увек су у тужилаштву Шриланчани, Швеђани, Руси, Индијци. Немојте ме погрешно схватити, са некима од тих људи смо се годинама потпуно зближили, са некима и братимили. Али у тим тимовима никад нема Американаца или Британаца. А разлика постоји, и она је у сфери утицаја тужиоца, а никако не у професионални квалитетима. Јер, кад се рецимо крајем прошле године тужилаштву журило да комплетира оптужницу за „Олују”, да видите кад неки Американац позове како Хрвати ажурно испуњавају захтеве трибунала – рекао је Штрбац.

Марко Албуновић

---------------------------------------------------------------------

Шест година затвора за три свиње и четири коња 

Штрбац тврди да нема критеријума по коме би неко могао бити процесуиран, као и да Хрвати, користећи чињеницу да ратни злочини не застаревају, под ту категорију подводе све и свашта.

– Рецимо, Богдан Банић из села Лепур код Бенковца одлежао је у Лепоглави шест година због убиства три свиње и четири коња. Молим вас, њему је задарски суд ставио на терет да је убијањем свиња у селу хтео да отера Хрвате из Крајине, желећи да створи Велику Србију по меморандуму САНУ. Мој Богдан не зна читати, полуписмен је чобанин који има четири разреда основне школе. Слао сам ту пресуду свима, смејали су се и говорили да је то немогуће. Био је осуђен на осам година, а Месић га је помиловао и смањио му на шест.

----------------------------------------------------------

Суђење преко огласне табле

Друга велика препрека за повратак Срба јесу оптужнице за ратне злочине. Према службеним подацима Хрватске, у државним тужилаштвима примљено је преко 4.900 кривичних пријава за ратне злочине, од којих је у даљу обраду ушло 3.666 лица. Већини се суди у одсуству, што значи да се цео поступак води преко огласне табле суда. Тамо се окачи оптужница и склони након осам дана, а касније се исто то уради и са пресудом, а да „осуђеници” и не знају да је против њих вођен процес.

– Онда их њихова полиција преко хрватске канцеларије Интерпола пушта на међународне потернице, и то раде врло мудро, сваки дан пусте по неку. Имамо око 1.200 људи на Интерполовим потерницама. Италијани неће Хрватској да изруче капетана Илију Брчића јер страхују да тамо не би имао правично суђење. Адвокати капетана Драгана ухапшеног у Аустралији су тим поводом контактирали са мном, желе да одлуку Италије наведу у жалби. Зашто би они изручивали, кад неће хрватске прве комшије – каже Штрбац