Политизација Евросонга

Пажљивом и поштеном пратиоцу овогодишњег такмичења за најбољу песму Европе јасно је да и овог пута над свим стоји статус „моралног победника”. То је српска представница Констракта с досад још незабележеном подршком публике широм Европе. Моћна Европа још у квалификацијама скоро да није крила – Украјина мора да победи. Само, то се морало извести некако „демократски” и „регуларно”, што се уплитањем политике у ово такмичење још од пада Берлинског зида, перфидно и континуирано користи. Стручни жирији најмоћнијих западних земаља међусобно су на самом почетку поделили силне гласове и победничку четворку поставили тако високо да је и очекивани велики број гласова публике за Констрактину песму у укупном збиру не може претећи.

То што је на крају Уједињено Краљевство „препустило” победу Украјини, сасвим је у политичком и реалном курсу подршке, коју на свим плановима премијер Џонсон и екипа држе као ударна сила ЕУ и НАТО-а против Русије. Констракта је у једном тренутку била ноћна мора за тај перфидни план, утолико више јер је представљала малу Србију, којој такав Запад већ три деценије ломи кичму. Иако на петом месту, Констракта је тако испала двоструки морални победник, а време и публика већ показују да ће њена песма бити дуготрајнија од многих досад победничких, па и украјинске „Стефаније”.

Од самог почетка Евросонга, који је лепа идеја да се уместо ратова и сукоба у Европи пева, али само њеног западног капиталистичког дела, постоји и њен наредбодавни моменат – „мора”. Ако је у почетку и било у реду да пет земаља оснивача такмичења директно улазе у финале, то је после деведесетих година прошлог века, по распаду комунистичког Истока уз директно мешање политике, постало „право примата” над осталим учесницама. Почаст оснивачима може се одавати на бројне друге начине, уместо такве неприкосновености, која подсећа на не тако давни империјализам тих држава. Својевремено, седамдесетих година прошлог века, зачудило је увођење у такмичење Израела, који је блискоисточна, а не европска земља. Деведесетих увођење далеких каспијских земаља: Јерменије, Азербејџана и Грузије. У географији смо и за Турску учили да је азијска земља. А о недавном прикључењу Аустралије тек не треба коментар.

Док се Совјетски Савез распадао „на превару”, а Југославија „на силу”, и Евровизија започиње нови заокрет. Срећним спојем одличне и симболички врло прикладне песме Тота Кутуња (Уједињена Европа – „Insieme”) Италија 1990. побеђује по други пут (1964. Ђиљола Чинквети). Следеће деценије је на пиједесталу север Европе: Шведска (два пута), Ирска (четири пута), Норвешка и Данска. И још једном Израел. А онда, започиње време тих придошлица „иза гвоздене завесе”: Естонија, Летонија, Турска, Украјина... Уводе се и гласови публике. Да је политика дебело умешала прсте, показује најчешће непоклапање мишљења стручних жирија и публике. До тада, већи део победничких песама публика је одлично примала и памтила.

Моралност и стручност морали би да красе сваку врсту жирирања. У уметности поготово, јер је њено вредновање од посебних знања и интуиција, кад се не одриче дуготрајности дела, али и не подилази пролазном укусу конзумената. Неетички приступ, што је и мешање политике, само још више доводи у сумњу валидност прокламованих најбољих. Последњих неколико деценија, сем две-три победничке песме, остале нико и не памти, а још трају и певају се управо песме „морални победници”. Тако је и с Русланом, која је за „пар поена” 2004. испред нашег Жељка Јоксимовића и „Лане моје” донела победу Украјини. Још тада, Украјина је била стратешки циљ ширења Запада. Кад је Џамала 2016. певала антируску песму „1944. година”, Украјина је већ била на дубоком путу служења ЕУ и НАТО-у. Изнуђени рат између Русије и Украјине дешавао се ове године баш у време припреме и одржавања Евросонга, а велики светски играчи запечатили су сасвим отворено оно што се дотад радило „испод жита”. ЕБУ је после завршетка такмичења признао да је због тобожње нерегуларности гласања неких стручних жирија, сам прерасподељивао гласове првој четворци на табели. Уместо песме која неће делити Европљане на добре и зле, коју ће певати цела Европа, звук гонга језиво одзвања и придружује се бубњевима мржње и рата. Као да је с првом победницом Лис Асја („Refrain”, Швајцарска, 1956), која је 2018. преминула у 94. години, у болесни евровизијски мрак отишло и оно последње здраво уметничко и алтруистичко.

Стога српској представници Констракти припада и трећа врста победе – јер „уметница (уметност) мора бити здрава”.

Миша Лазар,
писац, члан Српске духовне академије и УКС, Београд