Случај наредника Шишимарина

За Вадима Шишимарина протеклих 20 година је цео живот. Био је беба када је Владимир Путин дошао на власт, он не зна ни за какву другу Русију осим за Путинову. Никада се нису срели, нити би им се животни путеви икад укрстили. Њихове судбине, ипак јесу. Пресуда украјинског суда по којој ће Шишимарин провести остатак живота у затвору због почињеног ратног злочина догађај је који може да има огроман утицај на даљи ток руске агресије на Украјину, па чак и да означи његову прекретницу.

Изрицање пресуда за ратне злочине нису уобичајене док траје конфликт. Тешко је тада веровати у њихову правичност и објективност, а уз то оне могу да затворе врата за размену ратних заробљеника. И у случају наредника Шишимарина, емоције и притисак јавности надвладали су закон, јер је осуђен на доживотну робију, иако је за кршење правила и обичаја рата прописана казна до десет година затвора. Али то ће остати његов приватни проблем. У заштиту права осуђеног руског војника неће стати међународни активисти и организације, неће се бунити ни иностране владе. Зашто би, када га неће спасавати ни његова држава, она која га је послала у рат под слоганом: „Не остављамо своје”. Путинов портпарол Дмитриј Песков је само „забринут за судбину руског држављанина”.

Пресуда Шишимарину је, по логици рата, морала да буде драконска, зато што је прва. Њена суштина је у поруци коју треба да чују осуђеникови саборци, њихови команданти и шефови тих команданата. А та порука је немилосрдна – у рату сте и можете да погинете, што сте већ видели, а чак и ако преживите можете да одете на доживотну робију. Претња је реална.

Према писању „Вашингтон поста”, око 50.000 истражитеља из пет безбедносних агенција бави се прикупљањем информација за градњу оптужница за ратне злочине, почев од обичних војника, па до врха руске државе и њеног председника Путина лично. Ова армија истражитеља разара морал освајача једнако као и наоружана украјинска армија са којом се туче из дана у дан. Она је ту да руским војницима, њиховим командантима и њиховим шефовима до минимума смањи опције да ће се из овог рата извући живи, или некажњени.

Могуће је да на борбеној линији нису сви чули за судбину њиховог саборца Шишимарина из Четврте гардијске тенковске дивизије, јер овакве вести су опасније од метка. У току је, међутим, још једно суђење двојици руских војника за бомбардовање цивилних циљева у региону Харкова, пресуда ће поново бити оштра, а за њу ће сазнати још више руских војника. Сваки наредни процес остављаће све мање необавештених у руским редовима, али зато све више забринутих и деморалисаних.

Прва пресуда за ратни злочин једном Русу нема само војни значај и њен ефекат се не очекује само на бојном пољу, иако је за Украјину он у овом часу приоритетан. Овим процесом, па и пресудом, рат у Украјини улази у фазу свог епилога, колико год да буде потрајао. Суђењем агресорском војнику, па макар и у ратним условима, Украјина показује намеру да се против нецивилизацијског насртаја на њену територију и становништво бори и цивилизацијским тековинама, као што су суд и право.

Пресуда Шишимарину јесте прва, али за последњу ћемо чекати годинама, и то много после окончања рата. Без оваквих поступака руска агресија на Украјину не може имати свој цивилизацијски епилог. То веома добро знају на Балкану. Пресуде које су, поводом злочина почињених у рату деведесетих година, доносили Међународни трибунал у Хагу и у мањој мери национални судови означиле су историјски крај ових сукоба, на начин на који је то било могуће средствима које нуди право.

Оне нису донеле помирење међу некада зараћеним народима, нити ће помирење донети украјинске или међународне пресуде против руских агресора, али другачији епилог цивилизација за сада не познаје. Могуће је да суђења за злочине у Украјини неће донети ни пуну правду свим жртвама, баш као што ни суђења за злочине на Балкану нису казнила све починиоце. Али било је важно демонстрирати снагу закона и опоменути све да се закона морају придржавати, па и у најкрвавијим ратовима, какви су били они балкански или овај данас у Украјини.

То је била и идеја Нирнбершког процеса. Не само у кажњавању ратних злочинаца, већ и да се кроз процесе до детаља утврди истина о почињеним злочинима, о чему ће истину сазнати цео свет.

Ниједан вођа оружаног похода не може бити спокојан док постоје овакви поступци, нико од ратних команданата због њих неће предузети акцију, а да у свести нема страх да ће се једног дана наћи пред неким судом као оптужени.

Зато су суђење и пресуда нареднику Шишимарину једним делом и суђење Владимиру Путину. Ако већ користи међународноправне ситуације као преседане за своје акције, као што користи Косово као оправдање за анексију Крима и војно заузимање Донбаса, Путин би требало да зна да исто то међународно право познаје и ратне злочине. Ако је услед осећаја моћи и непобедивости посегнуо за међународним правом као за „шведским столом”, да бира само оно што му одговара, онда је то велика заблуда. Управо би догађаји на Балкану у последњих неколико деценија требало на то да га подсете.

Није искључено да на украјинска суђења Путин и Русија одговоре на исти начин, суђењима Украјинцима за наводне злочине у Доњецку и Луганску. Али то ће бити само театар, без последица у стварном животу. Чак и за такве идеје постоји паралела на Балкану, када је Србија под Слободаном Милошевићем организовала суђења лидерима западних држава, од Била Клинтона до Жака Ширака, Тонија Блера и Мадлен Олбрајт под оптужбом за ратне злочине током бомбардовања 1999. Ова правничка фарса није имала никакав практичан ефекат, али су ефекат имала сва суђења која су се одвијала у Хагу, па и оно које је остало незавршено – суђење Слободану Милошевићу. Из београдске суднице нико није отишао у затвор, али из Трибунала у Хагу јесте њих осамдесетак, на укупно више од хиљаду година робије.

Убијање и разарање Украјине престаће једног дана, али истински крај рата доћи ће онда када то буду рекле судије својим пресудама, било у Украјини, било пред неким међународним судом. Пресуда нареднику Шишимарину, нажалост, неће означити крај руске агресије, али је без сумње означила почетак тог краја. И то на једини начин којим цивилизација завршава ратове у којима је нападнута.

Директор Међународног института за безбедност