Почело Стеријино позорје

Нови Сад – Писац је за мене звезда, а најбитнија карика и покретач свега на сцени и у позоришном чину јесте драмски текст, рекао је синоћ у пуној сали новосадског Српског народног позоришта Миодраг Табачки, сценограф и костимограф, отварајући овогодишње 67. издање Стеријиног позорја које носи поднаслов „Време тескобе”. Позоријанској публици до 3. јуна биће представљено девет представа у такмичарској селекцији и три у програму „Кругови”. Селекцију је потписао селектор Миливоје Млађеновић.

– С великим задовољством и успехом радио сам текстове наших класика, Стерије, Нушића, Његоша… као и млађих писаца, мојих савременика, Љубомира Симовића, Душана Ковачевића, Владимира Арсенијевића, Милосава Мариновића… Са жељом да се наши класици и савременици и даље играју у нашим, али и у страним позориштима, а уз жељу да се појаве и нови, млади драмски писци, проглашавам 67. фестивал Стеријино позорје отвореним, нагласио је Миодраг Табачки и уједно евоцирао сећања на свој први, за њега најзначајнији долазак на Позорје, кроз анегдоту.

Представа Словенског људског гледалишча Цеље „Играјте тумор у глави и загађење ваздуха” Душана Јовановића, у режији Љубише Ристића, 1976. године, играна је, каже, у два простора: на сцени у позоришту, али и у оближњој згради у којој је била смештена „новинска агенција”.

– Почињала је испред зграде позоришта, које је било „забарикадирано” од стране глумаца, тако што глумац, покојни Макс Фуријан, сачекује гледаоце па, будући да су се глумци закључали у зграду позоришта где штрајкују, он одводи публику у „новинску агенцију” у којој се игра први део представе – испричао је, поред осталог, Табачки и додао:

– У Новом Саду смо играли представу у старој згради СНП-а. Почињала је испред саме зграде, испред улаза, код Дунавског парка. Редакцију смо сместили и импровизовали у фискултурној сали бившег „Соколског дома”, са друге стране улаза у позориште, а под истим кровом, с могућношћу да публика уђе у њу са улице, али и на друга врата која салу повезују са холом позоришта. То су била врата која је требало провалити и ући у позориште. То је било моје прво појављивање на Позорју. Прва сценографија, прва костимографија, али и моје симболично, физичко и дословно учествовање у проваљивању и „освајању” позоришта.

Прве фестивалске вечери, ван конкуренције, премијерно је изведена представа „Милева” о Милеви Марић Ајнштајн у режији Анице Томић, рађена у копродукцији фондације „Нови Сад – Европска престоница културе”, Народног позоришта Сомбор и Стеријиног позорја.