Недеља, 26.06.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ТЕМА НЕДЕЉЕ: МПЦ И СПЦ: ОД РАСКОЛА ДО ПРИЗНАЊА АУТОКЕФАЛНОСТИ

„Брзи благослов” после шест деценија

Није неоправдано запитати се да ли је у давању аутокефалности МПЦ од стране српске цркве био у питању „међуправославни спринт”, у којем је СПЦ хтела да реши односе у „историјским српским црквеним областима” пре него што то учини нека друга помесна црква
Фото ТВ Храм

Овогодишње заседање највишег црквеног тела Српске православне цркве, Светог архијерејског сабора, које је почело прославом стогодишњице васпостављања Српске патријаршије на подручју њене историјске и канонске јурисдикције, завршило се вешћу да је Сабор одлучио да делу тог подручја дâ аутокефални статус.

У Сремским Карловцима српски архијереји су нас, кроз речи саборске посланице поводом јубилеја, подсетили да су у „једну аутокефалну уједињену Српску православну цркву” ушле и епархије на територији данашње Северне Македоније, међу осталим „историјским српским црквеним областима”. У Скопљу, на заједничкој литургији поглавара СПЦ и архиепископа Стефана, који је на челу Македонске православне цркве, три дана после завршетка рада Сабора, патријарх српски Порфирије обнародовао је да је највише црквено тело „једнодушно и једногласно” донело одлуку да „благосиља и одобрава, прихвата и признаје аутокефалност” Македонској православној цркви. У недостатку било каквог образложења, остаје непознаница због чега је бар 55 година дуга позиција српске цркве о „македонском питању” – а она је у најкраћем подразумевала понуду широке аутономије за јерархију која се 1967. и званично отцепила од СПЦ, али не и потпуну независност, аутокефалију – изненада промењена. Уз све уважавање неотуђивог права цркве да одлучује о својој организацији, канонској јурисдикцији, која у овом случају српској цркви неспорно припада, требало би уважити и право верника да о овако важној одлуци сазнају мало више од констатације да је аутокефалност одобрена. На питања „Политике” – због чега је Сабор донео одлуку о аутокефалности, да ли су тиме промењене преговарачке позиције које је српска црква заступала деценијама у дијалогу с црквом у Северној Македонији, када би могао бити донет и званични акт о аутокефалности, будући да поједини медији већ лицитирају 10. јуном као могућим датумом и шта ће бити са Охридском архиепископијом, која је годинама под окриљем СПЦ – из Патријаршије у Београду нисмо добили одговоре.

                                                       Краљ Вукашин са црквом у руци, Скопље (Фото Сандра Гуцијан)     

Из званичних саопштења и изјава архијереја тешко је склопити слику о чему је, у ствари, Свети архијерејски сабор уопште расправљао када је реч о канонском статусу Македонске православне цркве и залечењу ране вишедеценијског раскола. Првог радног дана заседања, 16. маја, Сабор је саопштио да је примио акт Светог архијерејског синода МПЦ којим она прихвата „општепризнати канонски статус додељен јој 1959. године” и додао да српски архијереји с радошћу поздрављају македонско прихватање „статуса најшире могуће аутономије”. На основу тог прихватања најшире аутономије од стране МПЦ и њене молбе да се нађе „братољубиво” решење коначног статуса, успостављено је литургијско и канонско јединство СПЦ и МПЦ. Патријарх Порфирије је, затим, у Скопљу рекао да је Сабор српске цркве, признајући аутокефалност, „изашао у сусрет молби Македонске православне цркве – Охридске архиепископије”. Да ли је црква у Северној Македонији прихватила аутономију и замолила за аутокефалност, односно прихватила да се врати под окриље СПЦ и истовремено тражила да се одвоји од ње или је Српска православна црква с радошћу поздравила враћање МПЦ у њено окриље и одговорила на молбу за решење коначног статуса одобравајући јој независност? Остало је, дакле, нејасно да ли је Сабор СПЦ уопште расправљао о аутономији МПЦ, како је јавност протумачила прво и једино саопштење Сабора у којем је предочено шта је одлучено о овом питању, или се говорило само о аутокефалности.

Ово мајско заседање Светог архијерејског сабора СПЦ трајало је неуобичајено кратко, свега шест дана, имајући у виду да су претходних година седнице одржаване десетак и више дана. Иако су у тих шест дана маја донете крупне одлуке о зацељивању раскола и одобравању аутокефалности МПЦ, треба подсетити да су разговори, формални и неформални контакти СПЦ и МПЦ, дијалог о њеном статусу, трајали много дуже и да се мере деценијама које су обележили успони и падови, састанци и растанци, затишја и буре. Што се тиче само оних скоријих дешавања на том путу, Сабор је још 2019. године, под председавањем патријарха српског Иринеја, одлучио да обнови дијалог с црквом у Северној Македонији и ставио у дужност Светом архијерејском синоду да ту одлуку спроведе. СПЦ је тада тим чином подсетила да је она једина адреса за канонско решавање статуса МПЦ и да је отворена за дијалог, и то у тренутку када је Синод Васељенске патријаршије одлучио да на свој дневни ред стави решавање жалбе цркве у Северној Македонији у вези с њеним статусом. Тадашња апелација из Македоније решена је пред овогодишње заседање Сабора СПЦ, када је 9. маја цариградски Синод саопштио да прима у литургијско и канонско општење МПЦ, испостављајући услове и њој (да остане у границама државе Северне Македоније и не користи „македонски” у називу) и српској цркви (да реши „административна питања” са МПЦ). Оба пута, изгледа, српска црква бранила је своје канонско право да одлучује о епархијама на територијама под њеном јурисдикцијом, и то онима за које има потврду и у томосу Васељенске патријаршије из 1922. године. Није неоправдано стога запитати се да ли је и сада у питању био неки „међуправославни спринт”, у којем је српска црква хтела да реши односе и канонске статусе у „историјским српским црквеним областима” пре него што то учини нека друга помесна црква, а једна је бар два пута јасно ставила до знања да је спремна да то учини.

Коментари3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

bicete debeogradizovani
ostali ste bez jednog CLANA. meni titove komunisticke crkve ne trebaju. ni profitabilni patrijarsi
Милан Лекић
Мудар потез и чиста савест Светосавске цркве! Потпуно су обесмишљене заслуге Ватикана и југо-комуниста за самопроглашење МПЦ 1967., али и историјски разлози и претензије Бугарске цркве према деловима територије Охридске архиепископије Цариградске патријаршије (ОА-ЦП) Василија II, основане 1019. наследнице древне Јустинијане Приме чије седиште, Царичин град (Г(л)ебане/Глбочица), као и Косово цαρ Манојло Ι "поклања" Немањи 1165. док цар Душан Пећкој патријаршији потчињава грчку Македонију (ОА-ЦП)!
Maskeron
Nepotrebna i kobna greska na koju je SPC zacudjujuce pristala pod pritiskom Zapada, tj pravoslavnog krila odanog Zapadu. To ce nas skupo kostati u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Bosni, na KiM, a dalje i u samoj Srbiji.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.