Дама која оштри алат

Када бисте негде случајно упознали Зорицу Богдановић, рекли бисте „баш лепа жена, негована, сигурно ужива у животу”. А када вам каже чиме се бави останете у чуду. Увелико је у шестој деценији, али се године на њој не виде. Напротив. И све то не би било необично да се она не бави 100 одсто мушким послом. Зорица ради на машини за оштрење алата и на равној брусилици у „Колубари метал” делу Електропривреде Србије.

Њене руке и лице, међутим, нису попримиле ништа од овог тешког посла на којем је већ 38 година. Почела је с 21 и понекад је на неколико дана радила на замени као евидентичар, али се потом опет враћала оштрењу и брусилици.

Као и за већину њених колега са којима све ове године ради у „Колубари метал” када је завршила средњу Електротехничку школу ни за њу није било посла у струци. Једини начин да се за стално запосли и има своју плату било је да се преквалификује за ово данашње занимање.

– Није ми било лако да се са електротехничком струком пребацим на машинство. То је као небо и земља, иако се можда тако не чини. Ишла сам на преквалификацију шест месеци, а потом у Београду полагала испите. За све то време сам учила од старијих колега, правих мајстора без којих сигурно не бих имала ову вештину коју имам данас – прича Зорица.

Све је, наглашава, у пракси, мада и теорија мора да се зна.

– Обрађујем ножеве на глодалици и други резни алат. Радимо глодала која потом иду на озубљивање с тим што ми наоштримо и избрусимо, како би све било спремно да се стави на машину и крене у производњу зупчаника. То је нека врста резног алата – објашњава наша саговорница.

Каже да у производњи нема норму, већ ради онда када има посла:

– Има дана када нема много посла, али и дана када сви радимо у две смене. Све зависи од потреба „Колубаре” за коју све ово и правимо.

Колико знам све што се направи остаје у домаћој производњи и за потребе наших машина на коповима, говори Зорица.

Напомиње да није једина жена у мушком послу у „Колубари метал”. Има још три колегинице које деле њено радно место.

– Било нас је и више, али су промениле посао. Сада имамо младог колегу који је дошао пре годину дана и заиста одлично научио да ради, иако не постоји у Машинској школи смер за оштрача алата. Али има срећу да може да гледа старије колеге и учи од њих – наводи Зорица.

– Врло је важно што овде у радионици имамо добру радну атмосферу. Солидарни смо и спремни да једни другима увек помогнемо. И све да у неком тренутку неко од нас из било ког разлога не може да заврши започето, увек ће неко да ускочи, да посао не чека – прича она.

Додаје да је као и код многих других послова и овде приоритет концентрација.

– Некада овај посао захтева већу брзину рада и ту мора посебно да се буде сконцентрисан и опрезан, иначе ће доћи или до повреде или до шкарта, односно алат неће бити наоштрен, или обрушен како треба. Велика је ствар и разумевање пословођа и шефа смене који не праве никакву додатну тензију. Не зато што смо ми жене, па нас штеде, већ схватају да свако овде даје најбоље од себе – говори док оштри алат.

Поента овог посла није, напомиње, да се механички одради. Врло често долазе послови где баш мораш све да осмислиш и да се посветиш томе што радиш. Мисли не смеју да лутају, а да притом рукама оштриш алат.

Посао је није омео ни да постане супруга и мајка двојице синова, а на питање да ли код куће нешто оштри или бруси, одговара:

–Не, доста ми је мушког посла у радно време. Све и да хоћу да радим нешто слично код куће немам машине. А и код куће желим да се бавим женским пословима.