Уметница мора да ствара

Вукица Микача, наша добро позната уметница фотографије, која је каријеру почела управо у „Политици”, посебно препознатљива по ефектним, маркантним портретним снимцима наших познатих личности из света културе, објављиваним и излаганим и на бројним поставкама и у земљи и у иностранству, недавно је добила и два признања. Како нам каже, то су Медаљон части „Надежда Петровић” за уметност, који јој је доделио Одбор за међународну сарадњу „Дипломатског билтена” поводом Међународног дана жена и првог издања овог часописа (на иницијативу др Љиљане Никшић) и Годишња награда УЛУПУДС-а за ретроспективну изложбу „Променада”, која је одржана у Културном центру Београда, у Галерији „Артгет”. Ваља додати да је била и по четврти пут међу номиновима за Награду града Београда за мултимедијалну изложбу „Ксенија”, коју је рализовала у сарадњи са Блок галеријом крајем прошле године. Говорећи за наш лист детаљније о овим признањима, Вукица Микача каже:

– Признање које носи име наше велике сликарке Надежде Петровић уручено ми је за мој дугогодишњи уметнички рад, за изложбе у Уједињеним нацијама у Њујорку, Лиону, Цириху, Солуну, Риму, Београду и читавом региону. Ова награда је обавезујућа, јер поред тога што је потребно да уметник буде добар стваралац, потребно је да буде и частан човек каква је била Надежда Петровић. Награда УЛУПУДС-а дошла је на предлог колега. Наравно, наздрављам награде, али само уметник зна колико је рада, муке, суза и неправде претрпљено у том међупростору док се до награде стигне. Радујем се и туђим успесима, недавно смо прославили и „Жанку” Тање Бошковић, с којом сам пуно радила. Један њен портрет који сам снимила налази се у колекцији Музеја примењене уметности у Београду.

Да никако не мирује наша саговорница доказала је и током последње две пандемијске године, када је била више него активна.

– Пандемију сам провела као и већина у неверици, чуђењу, страху, с маском и мерама, сузама за преминулим пријатељима и питањем какав људски мозак може ово да смисли. Схватила сам и да су уметници готово непотребни. Наша мисија, као најделикатнијих људи, требало би да буде да оплемењујемо окрутне, али они немају никаквог додира с уметношћу, сликом, музиком, балетом... Из тога произлази да се уметници „дорађују емотивно” између себе. Као да живимо у паралелном свету. Пред пандемију је требало да имам изложбе у Торонту и Њујорку, још чекам боље време за ту реализацију, а да не бих дозволила да ми неко украде две године, у протеклом периоду излагала сам у Народном музеју Зрењанина с Дејаном Богојевићем, учествовала сам у пројекту Душке Јованић посвећеном Милени Павловић Барили у Културном центру Пожаревац, припремала сам изложбу сећања на Ксенију Зечевић... Без обзира на све уметница има потребу да ради – каже нам Вукица Микача, а ми додајемо да је њен ангажман био видљив и на пољу које се тицало незавидног положаја самосталних уметника у нашој земљи.

– Констракта је у праву, уметница мора бити здрава, поготово у статусу слободна. А да би била здрава мора да ствара и да једе, то су насушне потребе. За време пандемије егзистенција слободног уметника је била угрожена исто као и пољопривредника, фризера, а мало је фалило да будемо прескочени за помоћ. Укључила сам се максимално, морам рећи да је Јадранка Јовановић одиграла пресудну улогу. Добро је било што су сва уметничка удружења била јединствена у невољи. Пандемија се утишала али невоље уметника нису престале. Слабо се продају уметничка дела, затварају се галерије, тихо и недопустиво је нестала једна у СКЦ на Новом Београду, прети УЛУПУДС-у губљење Мале галерије... Све мање је места за излагање, а све више кафића. Уметници у својим галеријама сами плаћају простор, каталог, транспорт, а где су претходно уложена средства у реализацију уметничких дела, трошкова атељеа... Како бити здрав? До пре неку годину, град је ликовним уметницима уплаћивао стимуланс за самосталне изложбе у релевантним галеријама, постојао је попуст за сликарски материјал... Било би неопходно да се то време врати, да уметник преживи и буде важнији од камене плоче. Да живне и хуманизује свет око себе бојом, сликом, гласом, музиком – поручује Вукица Микача, чије редове ћемо моћи ускоро да видимо на неколико места.

– Изложба о Барилијевој биће током јуна и у Италијанском центру за културу, тренутно припремам рад за Мајску изложбу УЛУПУДС-а, која ће се ускоро одржати у Музеју града Београда и биоскопу „Балкан”, а учествоваћу и на поставци посвећеној костимографу Божани Јовановић у Музеју Народног позорипта, такође планирану за јун. Живим од данас до сутра без икаквих планова. Пандемија и овај рат у Украјини су показали колико је бесмислено и немогуће имати план. Ми смо сви слуге политике уместо да она буде наш. Светски моћници кроје животе – закључује ова уметница.