Кад тате не шаљу девизе

У Србији више од 300 деце чека алиментацију из иностранства, док у „белом свету” 180 малишана чека на то право из наше земље. Висина траженог издржавања је одређена према закону земље из које долази, у иностранству је она од 100 до 400 евра, док је потраживање у нашој земљи из других држава од 15 до 20 одсто од просечног личног дохотка и износи од 2.000 до 7.000 динара.

Поступак који се односи на дужнике из иностранства води Министарство финансија, а највише захтева за издржавање је из Немачке 135, Швајцарске 33, Аустрије 30, Француске 14, Италије 22, Аустралије 10, Босне и Херцеговине 10, Хрватске 21, Холандије и Шпаније пет, Шведске и Словеније осам, по два из Данске, Израела, Новог Зеланда, Македоније и Грчке.

Како објашњава Снежана Недељковић, начелница у сектору за имовинско правне послове Министарства финансија, према Закону о браку и породичним односима Републике Србије, родитељи су дужни да издржавају своју децу док се налазе на редовном школовању, а најкасније до 26. године живота, а уколико је болесно и до краја живота.

– Пресуде наших судова најчешће нису извршне у земљама потписницама Конвенције, већ служе само као један од доказа да обавеза постоји, а њихово извршавање зависи од земље до земље.Након два месеца од достављања документације добијамо одговор од надлежних из иностранства, који нас обавештавају да ли је дужник вољан да извршава обавезу, какво је његово финансијско стање и од тога зависи даље вођење поступка. Премда Русија и Америка нису приступиле Конвенцији УН, издржавање у овим земљама може се остварити преко Министарства спољних послова – каже Недељковићева.

У висини тражене алиментације у иностранству полази се од минималног износа за издржавање, који се евидентира у Министарству рада и социјалне политике, и износи око 16.000 динара, односно између 150 и 200 евра, и зависи од земље до земље. Како каже Недељковићева, постоји и неколико предмета потраживања у Аустралији, где има наших високообразовних стручњака, па је издржавање између 400 и 500 долара. Очеви према којима су потраживања, обично имају нижу стручну спрему, а многи су и социјални случајеви. 

У случају када маме из иностранства траже алиментацију из Србије, посреднички орган је Министарство за људска и мањинска права. Највише захтева у нашу земљу за издржавање стигло је из Словеније 57, Словачке 33, Пољске 54, Хрватске 12, Швајцарске 11, Македоније, Аустралије и Мађарске три, Аустрије четири, Чешке два, док из Белгије, Велике Британије и Босне и Херцеговине засад постоји по један захтев.

Милица Ивковић, саветница у Министарству за људска и мањинска права, истиче да су жене углавном те које траже алиментацију.

– Дешава се да су очеви или променили адресу, или се оженили, или им је материјални статус веома лош да људи из центара за социјални рад, када изађу на терен, виде да су незавидног материјалног положаја. Углавном су то наши грађани нижег образовања, који су се у иностранству оженили, па развели, а овде немају посао, станују код родитеља, или имају нови брак и децу – каже Ивковићева.

Како објашњава наша саговорница, има и оних који одбијају очинство, неки су умрли, а у захтевима које добију има и мајки које не желе само алиментацију, већ и контакт с бившим мужевима.

Остваривање алиментационих потраживања у иностранству регулисано је Конвенцијом Уједињених нација из 1956. године, која има изразито хуманитарни карактер у хитном решавању проблема особа, која су у стању социјалне нужде, а чији се законити хранилац налази у другој држави. Овој конвенцији је до сада приступило 65 земаља, међу којима и бивше југословенске републике, а у државама потписницама је и највећи број наших радника на привременом раду у иностранству.