Живот Моме Капора као игра школице

Капоров живот, као дечачка пустоловина, као роман, као филм, као сан, отворен је широм у књизи Александра Ђуричића „Капорова школица” (у издању „Вукотић медије”), пробуђен сећањима људи који о њему говоре, као да је ту. Ово издање биће представљено вечерас у задужбини Илије Коларца, од 19 часова, уз учешће Љиљане Капор, Боре Драшковића, Душке Јованић, Мање Вукотића, и аутора Александра Ђуричића.

Тај фасцинантни живот, скупо плаћен, започео је страшном игром судбине, смрћу Капорове мајке Бојане, која је тело дечака прекрила својим, током бомбардовања Сарајева 1941. године. Према сведочанству Славка Лучића, ујака Момчила Моме Капора, на кућу у сарајевској периферији, где се склонило 40 људи, пала је бомба и једино је мали Капор преживео. Касније је говорио да га је управо мајчина огромна љубав штитила током живота, као непробојна аура, а да је њен гроб у његовим књигама…

„Чини се да је статус, који сам стекао још као дечак, остао непромењен у друштву читавог мог живота. Уметност ме је ослободила од учешћа у баналним биткама кроз које сам морао да пролазим, обезбеђујући ми увек положај посматрача и сведока”, говорио је.

Прича о његовом животу, приповест је не само о таленту за сликање и писану реч већ и о градовима – о Београду, у који је стигао са девет година, о Њујорку, Риму, Паризу, Венецији, о најкреативнијем и најлепшем периоду београдског уметничког духа, када су се ствараоци заиста дружили, радили заједно, подстицали једни друге. На почетку овог штива стоји и прича о школици.

„У Америку је први пут стигао 1976. године. Гутао је америчко сликарство, једрио је у заливу Сан Франциска, око острва Алкатраз, где је некадашња робијашница претворена у музеј, пио пиво и ноћима слушао диксиленд у Бурбон стриту, у Њу Орлеансу, пловио изнајмљеним бродом низ Мисисипи, излагао цртеже у малој галерији ’Баак’ на Оксфорд скверу у Харварду, и на крају је открио град по својој мери– Њујорк”, пише Ђуричић. У Гринич вилиџу, испред кафеа „Борџија” Капор је угледао дечју школицу на тротоару, и осетио је тај позив на игру, увидео је да има моћ да тако и живи. Говорио је да је школица „примитивни тротоарски крст од којег беже улични демони”, да у себи крије „врсту кабалистичког поретка бројева”, мит о лавиринту, да њен лук представља небо. Ове идеје инспирисале су га да школицу пренесе на велика америчка платна, али као свако ко се игра, није се дуго на томе задржавао, наставио је даље.

Та чиста, поштена линија његовог сликарства настајала је и током морских аутостоперских путовања са гимназијским другом Бором Драшковићем, када је за храну зарађивао цртањем. Када су се њих двојица затекла у Трогиру, Капор је био опчињен порталом мајстора Радована из 13. века, у тамошњој катедрали, и почео је манично да тушем црта сцене са тог портала. Од продатих цртежа могли су лепо да живе, а Капор је касније причао да је то нешто најбоље што је у животу насликао.

„У животу постоје само две ствари које сам радио сваког дана: цртао сам и пушио”, говорио је.

Као денди, увек је био лепо обучен, елегантан, са скупим и угланцаним ципелама. Трошио је више него што је имао, јер је тако укидао „комплекс сиромаштва”, а људи су били његово највеће богатство. Пеђа Милосављевић, Мића Поповић (у чијем је неприказаном филму „Фарови и деца” умало постао глумац), Лале Ђурић, Зуко Џумхур, само су неки од његових омиљених. За Драгана Бабића, Лив Улман и Мишу Баришњикова, са Лалетом Ђурићем, на Западном Бродвеју, кувао је босански лонац, све уз телефонске савете Лалетове мајке у отаџбини, и уз рачун од 75 долара. На његовим славама Светог Јована сусретали су се људи најразличитијих идеолошких опредељења, разговарали су Зоран Ђинђић и Драгош Калајић, левичари и десничари. Иако је био избачен из Нина, знао је да субверзивне идеје шармантно протури пишући за женски лист „Базар”.

„Зато сам, као лукаво самопроглашени лаки писац, измислио читаву арс-поетику која ме је штитила, иако сам сигуран да је у мојој рубрици ’Базара’ речено више опасних ствари по државу и режим, него у свим политичким коментарима тог времена. Сам сам измислио да сам лаки писац за читање под хаубама у фризерским салонима за госпође док праве трајну ондулацију”, причао је. Касније му је замерано што је отишао на босанско ратиште као ратни репортер, а он је говорио о томе да је видео праву патњу и трудио се да после тог сазнања буде бољи човек.

Дружио се са Арсеном Дедићем, гостовао на његовим концертима, као и са Игором Мандићем. Бели Крлежи поклањао је жуте руже, а да се са Крлежом никада није срео.

У књижари у Цетињској 6. сретао је најзанимљивије београдске уметнике и новинаре: Тиркета, Мику Оклопа, Пуришу, Албахарија, Бајца… уз џез, пиће и лепе девојке. Као писац стасао је кроз радио-драме, али је инспирацију за две књиге добио у том друштву Цетињске.

Знао је Капор да задивљен лепотом неке гошће у кафеу „Борџија” наслика њен профил на столњаку, да тај столњак откупи и да јој га поклони. Волео је жене као џентлмен, женио се два пута, остао везан за своје две кћери. Његова супруга Љиљана прича: „Седао је за машину скоцкан од главе до пете, с бриљантно блиставим ципелама. То му је био фетиш. Прво је следила заједничка кафа и цигарета, обишао би круг са псом Арчијем, и кад би се вратио, мало би прилегао, концентрисао се, и око поднева би почињао да ради по неколико сати.”