Život Mome Kapora kao igra školice

Kaporov život, kao dečačka pustolovina, kao roman, kao film, kao san, otvoren je širom u knjizi Aleksandra Đuričića „Kaporova školica” (u izdanju „Vukotić medije”), probuđen sećanjima ljudi koji o njemu govore, kao da je tu. Ovo izdanje biće predstavljeno večeras u zadužbini Ilije Kolarca, od 19 časova, uz učešće Ljiljane Kapor, Bore Draškovića, Duške Jovanić, Manje Vukotića, i autora Aleksandra Đuričića.

Taj fascinantni život, skupo plaćen, započeo je strašnom igrom sudbine, smrću Kaporove majke Bojane, koja je telo dečaka prekrila svojim, tokom bombardovanja Sarajeva 1941. godine. Prema svedočanstvu Slavka Lučića, ujaka Momčila Mome Kapora, na kuću u sarajevskoj periferiji, gde se sklonilo 40 ljudi, pala je bomba i jedino je mali Kapor preživeo. Kasnije je govorio da ga je upravo majčina ogromna ljubav štitila tokom života, kao neprobojna aura, a da je njen grob u njegovim knjigama…

„Čini se da je status, koji sam stekao još kao dečak, ostao nepromenjen u društvu čitavog mog života. Umetnost me je oslobodila od učešća u banalnim bitkama kroz koje sam morao da prolazim, obezbeđujući mi uvek položaj posmatrača i svedoka”, govorio je.

Priča o njegovom životu, pripovest je ne samo o talentu za slikanje i pisanu reč već i o gradovima – o Beogradu, u koji je stigao sa devet godina, o Njujorku, Rimu, Parizu, Veneciji, o najkreativnijem i najlepšem periodu beogradskog umetničkog duha, kada su se stvaraoci zaista družili, radili zajedno, podsticali jedni druge. Na početku ovog štiva stoji i priča o školici.

„U Ameriku je prvi put stigao 1976. godine. Gutao je američko slikarstvo, jedrio je u zalivu San Franciska, oko ostrva Alkatraz, gde je nekadašnja robijašnica pretvorena u muzej, pio pivo i noćima slušao diksilend u Burbon stritu, u Nju Orleansu, plovio iznajmljenim brodom niz Misisipi, izlagao crteže u maloj galeriji ’Baak’ na Oksford skveru u Harvardu, i na kraju je otkrio grad po svojoj meri– Njujork”, piše Đuričić. U Grinič vilidžu, ispred kafea „Bordžija” Kapor je ugledao dečju školicu na trotoaru, i osetio je taj poziv na igru, uvideo je da ima moć da tako i živi. Govorio je da je školica „primitivni trotoarski krst od kojeg beže ulični demoni”, da u sebi krije „vrstu kabalističkog poretka brojeva”, mit o lavirintu, da njen luk predstavlja nebo. Ove ideje inspirisale su ga da školicu prenese na velika američka platna, ali kao svako ko se igra, nije se dugo na tome zadržavao, nastavio je dalje.

Ta čista, poštena linija njegovog slikarstva nastajala je i tokom morskih autostoperskih putovanja sa gimnazijskim drugom Borom Draškovićem, kada je za hranu zarađivao crtanjem. Kada su se njih dvojica zatekla u Trogiru, Kapor je bio opčinjen portalom majstora Radovana iz 13. veka, u tamošnjoj katedrali, i počeo je manično da tušem crta scene sa tog portala. Od prodatih crteža mogli su lepo da žive, a Kapor je kasnije pričao da je to nešto najbolje što je u životu naslikao.

„U životu postoje samo dve stvari koje sam radio svakog dana: crtao sam i pušio”, govorio je.

Kao dendi, uvek je bio lepo obučen, elegantan, sa skupim i uglancanim cipelama. Trošio je više nego što je imao, jer je tako ukidao „kompleks siromaštva”, a ljudi su bili njegovo najveće bogatstvo. Peđa Milosavljević, Mića Popović (u čijem je neprikazanom filmu „Farovi i deca” umalo postao glumac), Lale Đurić, Zuko Džumhur, samo su neki od njegovih omiljenih. Za Dragana Babića, Liv Ulman i Mišu Barišnjikova, sa Laletom Đurićem, na Zapadnom Brodveju, kuvao je bosanski lonac, sve uz telefonske savete Laletove majke u otadžbini, i uz račun od 75 dolara. Na njegovim slavama Svetog Jovana susretali su se ljudi najrazličitijih ideoloških opredeljenja, razgovarali su Zoran Đinđić i Dragoš Kalajić, levičari i desničari. Iako je bio izbačen iz Nina, znao je da subverzivne ideje šarmantno proturi pišući za ženski list „Bazar”.

„Zato sam, kao lukavo samoproglašeni laki pisac, izmislio čitavu ars-poetiku koja me je štitila, iako sam siguran da je u mojoj rubrici ’Bazara’ rečeno više opasnih stvari po državu i režim, nego u svim političkim komentarima tog vremena. Sam sam izmislio da sam laki pisac za čitanje pod haubama u frizerskim salonima za gospođe dok prave trajnu ondulaciju”, pričao je. Kasnije mu je zamerano što je otišao na bosansko ratište kao ratni reporter, a on je govorio o tome da je video pravu patnju i trudio se da posle tog saznanja bude bolji čovek.

Družio se sa Arsenom Dedićem, gostovao na njegovim koncertima, kao i sa Igorom Mandićem. Beli Krleži poklanjao je žute ruže, a da se sa Krležom nikada nije sreo.

U knjižari u Cetinjskoj 6. sretao je najzanimljivije beogradske umetnike i novinare: Tirketa, Miku Oklopa, Purišu, Albaharija, Bajca… uz džez, piće i lepe devojke. Kao pisac stasao je kroz radio-drame, ali je inspiraciju za dve knjige dobio u tom društvu Cetinjske.

Znao je Kapor da zadivljen lepotom neke gošće u kafeu „Bordžija” naslika njen profil na stolnjaku, da taj stolnjak otkupi i da joj ga pokloni. Voleo je žene kao džentlmen, ženio se dva puta, ostao vezan za svoje dve kćeri. Njegova supruga Ljiljana priča: „Sedao je za mašinu skockan od glave do pete, s briljantno blistavim cipelama. To mu je bio fetiš. Prvo je sledila zajednička kafa i cigareta, obišao bi krug sa psom Arčijem, i kad bi se vratio, malo bi prilegao, koncentrisao se, i oko podneva bi počinjao da radi po nekoliko sati.”