„Када те Бог ритне у стомак”, о судбини уметника Гезе Чата

Суботица – Необична је судбина суботичког писца Гезе Чата који је живео на прелазу 19. у 20. век. Вишеструко уметнички надарен, сликар, музичар, писац и критичар, при томе и лекар, психијатар, али и тешки зависник од опијата, несрећан због ране смрти своје мајке, убија своју жену, покушава самоубиство, бежи из клинике, да би на крају са 32 године умро од предозирања.

Геза Чат главни је јунак представе „Када те Бог ритне у стомак”, коју по тексту Илдико Ловаш режира Андраш Урбан. Представу ради Позориште „Костолањи Деже” са Новосадским позориштерм, у оквиру Европске престонице културе, те ће премијерно бити изведена вечерас од 19 сати у Новосадском позоришту, а суботичку премијеру имаће 15. јуна у 19.30 часова у театру „Костолањи”.

– Ми смо се за ову представу одлучили још док текст није био ни написан. Пре неколико година почели смо са Илдиком да причамо о монодрами, па се то развијало даље, и тада смо имали наслов, што је мени било већ врло интересантно – каже Андраш Урбан за „Политику”.

У тексту ликови су постављени у односу на централну фигуру самог Гезе Чата, односно кроз њихова емотивна сећања и кроз компликоване односе гради се прича о томе шта чини архетип породице. Истовремно то је и роман о 20. веку јер прати живот писца, али и његове кћерке која је у тренутку убиства и самоубиства родитеља тек беба од неколико месеци.

– То јесте снажна, емотивно јака прича о мајчинству, о детињству, о томе како је бити напуштен. Мајка му умире врло рано, то је отвор где улазимо у Чатову фрустрацију са животом, ту видимо на крају једног дечака који све време жели да буде прихваћен, а заграђује се у неки провинцијски миље из којег никада није ни знао да изађе на прави начин. Како остати сироче, одрастати у свету тако да се не вежете малтене ни за шта. Роман прати и живот Чатове кћерке и врло је занимљив тај животни пут када жена, када појединац остаје без родитеља, и без прошлости, прошлости која се крије. А, онда се та прошлост одједном појављује у његовом животу када почињу да се објављују Чатови „Дневници”. Идентитет са породицом постаје одједном опште добро пре него што постало ваше. Имамо и тај сукоб приватног и интимног са оним што делимо у јавности. Имамо и тај однос према познатима и талентованима да њихов живот припада нама. То је као када отворимо неки стари гроб ми више немамо однос да је то стари гроб и да је тамо неко сахрањен, него гледамо као артефакт који треба да нам прича о некој прошлости – каже редитељ представе.

Својим насловом већ и роман и представа сугеришу велики емотивни набој, али и неминовности судбине коју појединац не може да избегне.

– У питању је осећај који нам је одредио живот. Али у роману то су и моменти када рецимо жена остане трудна, када те Бог ритне у стомак, када се догоди нешто споља или изнутра што ће одредити судбину и нема другог правца. И то јесу болни моменти и то јесу моменти са којима можда човек и не уме да се избори. Чат представља ту самоуништитељску нит, човека који има таленат и судбину која се самоуништава, на шта често наилазимо.

Редитељ Андраш Урбан каже да се представа ради на основу врло тешког материјала и није било једноставно, фрагментарна и слојевита сећања, претворити у нит која у позоришту може да се прати.

– Занимљив је и тежак сукоб литерарног језика и језика театра. Јако је сложено и још радимо на томе како ухватити тај унутрашњи монолог, када га читате налазите да је то глас у вама, никако не излази споља у реалност. У представи је раздвојена радња романа, у смислу унутрашњих монолога, од оних дешавања што ће се видети на сцени. То је нешто ново што радимо сада, експериментишемо са тим док не стигнемо до садашњице, када људски говор постаје овде и сада.

Цела представа је некако унутра у човеку, у разним ликовима, и радња коју видите на сцени и акције које се дешавају само на моменте се додирују директно са самим текстом. Поетска структура је врло осетљива, врло фина и тиме се сада бавимо – каже Урбан.

У представи играју Ливиа Банка, Габријела Црнковић, Тимеа Филеп, Борис Кучов, Габор Месарош, Андреа Веребеш и Робет Ожвар. Композитор музике је Силард Мезеи, костиме ради Марина Сремац, драматруг је Корнелија Голи, а редитељ Андраш Урбан потписује и сценографију. Аутор илустрација за представу је Фани Цер, праунука Гезе Чата.