Каменом на „Соко”

За сада је познато да је откривено троје малолетника који су камењем гађали брзи воз „Соко” у зони стајалишта Камендин, приградском насељу у Земун Пољу, изграђеном почетком деведесетих година прошлог века. Неколико вагона је оштећено, ништа страшно, и Центар за социјални рад ће имати посла ако је заиста реч о опасној дечјој игри.

Како смо ми иначе склони да све сваљујемо на децу, дакле, на оне који једини нису криви, јер како би се иначе извукли прави кривци, који по правилу остану нетакнути, хајде да се мало озбиљније позабавимо овим случајем. Понајпре због клинаца који умеју да буду несташни, понекад груби, често сурови, али и тада су њихов бес или пука забава последица не само родитељског већ и друштвеног занемаривања. Можда родитељи нису имали времена да седну с њима и поразговарају, трчећи с посла на посао или са бироа за незапослене кући. Није искључено да су, док су скитали по предграђу између зграда за социјалне случајеве и великог пољопривредног добра, угледали моћни, брзи воз који стоји на станици. За њих та станица можда представља почетак и крај света из ког никада неће изаћи, чак ни тим возом који би их за пола сата одатле, брзином од 200 километара на час, одвео у Нови Сад.

Деца нису лицемерна и не калкулишу, не праве пословне и политичке комбинације. Има времена, научиће. Не одбацујмо зато могућност да су бацили камен на воз баш зато јер је он симбол путовања, одласка, брзине и модернизације, свега оног о чему та деца само сањају. Међутим, стварност је другачија. Ако се деца осећају заробљена у том зачараном кругу, помислимо на тренутак да су каменовањем желела да отерају воз као уљеза који је застао баш ту, да их подсети на оно што немају и што би могли да имају.

Много су, међутим, опасније атмосфера и фама које су пратиле изградњу брзе пруге Београд – Нови Сад, а која ће се наставити до Будимпеште, дакле, још даље од Камендина, брзим „Штадлеровим” возом који је накнадно, на јавном конкурсу, крштен у „Соко”. На промотивној вожњи се провозао и Александар Вучић, а потом је то учинио и с мађарским премијером Виктором Орбаном 19. марта, када је званично пуштена у саобраћај деоница брзе пруге која спаја два највећа града Србије.

Како је „Соко” био један од најјачих предизборних Вучићевих адута, у њему је давао интервју за телевизију Пинк док воз још није стартовао – сећате се када се водитељка Душица Спасић смрзла јер је машиновођа искључио грејање и отишао – било је подоста подсмеха како на рачун брзе пруге тако и на рачун воза. Вучић се подразумева.

Ако је тачно да су на прузи постављане и баријере, како је саопштио министар грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Томислав Момировић, а не видим разлоге да би се Тома Мона играо нечим тако озбиљним, онда је то више него опасна операција која може угрозити животе стотине путника који масовно путују брзим возом. Овде више није реч о политичким играма, спиновима, намештаљкама и пљуцкању удаљ једних на друге, што је традиционално политичко надметање власти и опозиције у Срба, већ оно што је далеко важније и од једних и од других – то је безбедност путника.

Драган Стојановић

Зато не желим да верујем да је каменовање „Сокола” или постављање баријера на прузи део унутрашњих политичких игара јер у савременим демократијама за изливе незадовољства постоје много здравији начини. Парадајз или торта, рецимо. Емануел Макрон, председник Француске, толико је често на јавним скуповима гађан и погађан парадајзом од стране својих опонената или ексцентричних ликова жељних публицитета да је временом постао прави мајстор за ескиваже. Дакле, Макронови мрзитељи у једној од златних крлетки светске демократије не искаљују свој бес тако што ће каменовати француске супербрзе возове или стављати барикаде на пруге, већ ће Емануела гађати поврћем. Француски председник је имао и блиски сурет с јајетом. Некадашњи председник САД Џорџ Буш млађи је такође показао да има сјајне рефлексе када је избегао ципелу којом га је гађао ирачки новинар Мунтазер ел Заиди.

Наши савремени политички лидери, на њихову срећу или жалост, нису осетили на свом лицу овакве начине демонстрације незадовољства – поврће или торта са шлагом – јер оружје којим су гађани било је смртоносно. Зато каменовање „Сокола” и постављање баријера на прузи, слутим, није део нашег често откаченог политичког фолклора, имајући у виду да се читав свет налази у ратној психози. Да је другачије, предложио бих да Вучићеви опоненти, ако је о њима реч, оставе „Соко” на миру и окрену се ка председнику. Можда човек воли ненаручену торту или парадајз.

Ствар је, међутим, далеко озбиљнија. Дојаве о постављеним бомбама у школама, чак и вртићима, болницама, медијима и институцијама део су такозваног хибридног рата у којем се не виде војне трупе и не чују експлозије, али се наслућују као ехо, чиме се продубљује вакуум између грађана и њихових институција, односно државе. У таквој атмосфери масовна анксиозност доминира над рационалношћу. Време ковида нас је уверило у то. Различити опсенари опште праксе, махом путем друштвених мрежа и опскурних медија, засипали су грађане лажним вестима, теоријама завере које су потирале реч науке и здравог разума.

Родоначелник теорије да су људи с плавим очима ванземаљци је изузетно популаран у Србији, готово да је стекао статус гуруа и ако бих му којим случајем поверавао, могао бих да се похвалим да сам ожењен госпођом са једне од 5.000 егзопланета које круже ван Сунчевог система, али су лоциране унутар галаксије Млечни пут.

Глобалну епидемијску неурозу заменила је ратна психоза у којој ни нуклеарни рат више није апстрактна теорија судњег дана, док је спољнополитички положај Србије такав да она плута између Истока и Запада као астероид који се одупире и вашингтонском и московском гравитационом пољу. Отуда онолике дојаве о бомбама. Причекајмо само туристичку сезону и чартер-летове. Не мислим на редовну линију „Ер Србије” за Москву и обрнуто, као и на пилоте који седају у кокпит не знајући да ли ће дојава о постављеној бомби, а свакодневне су, једном заиста постати права.

Отуда је логично да је намера каменовања „Сокола” и постављања барикада да се брзи воз успори, да се масовна путовања Београђана у Нови Сад и Новосађана у Београд отежају, да се модернизација и напредак Србије представе као шарена лажа и још једна илузија коју нам је продао Александар Вучић. Ако у ову једначину убацимо и теорију да су организатори кочења „Сокола” сви они који су финансијски оштећени брзом пругом и возом, осликаћемо прави пејзаж наших живота у временима када се тектонски мењају историја, садашњост и тек назире будућност – нико више не верује никоме. А када је тако, сви ћемо почети да личимо на Пикасове портрете и нећемо бити спремни да поверујемо чак ни у најједноставнији сценарио. Да су три клинца жељна авантуре једноставно рекла: Хајде да гађамо воз, биће забавно! Волео бих да је било тако.