Ко спрема нуклеарну омчу за Украјину

„Свака земља чланица НАТО-а има право самостално да одлучује хоће ли у свој војни арсенал укључити нуклеарно наоружање”, изјавио је прошле недеље Камил Гранд, заменик генералног секретара алијансе. „То је суверено право сваке земље понаособ и не мислим да би у погледу тога, а у садашњим околностима, требало Русији да дајемо било какве гаранције.”

Поменута тврдња, изречена у светлу могућег прикључивања Шведске и Финске западној војној алијанси, наизглед сасвим прихватљива, није, међутим, и у потпуности тачна. Наиме, припадношћу некој међународној организацији или одбрамбеном савезу свака држава се (добровољно) одриче дела свог суверенитета. Ако ништа друго, у обавези је да своје делање прилагоди политичким, економским и свим другим стремљењима клуба којем се придружује.

Када су у питању војни савези, тај део одрицања додатно се увећава, тако да је данас тешко и претпоставити да би било која држава из НАТО-а могла за себе да обезбеди нуклеарно наоружање, а да за то не добије јасну сагласност америчког Пентагона. Такође, имајући у виду чињеницу да је за пријем неке земље у алијансу одлучујућа реч Вашингтона, а не референдумско изјашњавање њених житеља, јасно је да ни „нуклеарна” одлука не може бити донета без одобравајућег климања главом из Беле куће.

Подсетимо, ово најубојитије оружје за сада имају САД, Русија, Кина, Велика Британија, Француска, Индија, Пакистан, Северна Кореја, док Израел, Јужна Африка и Иран пажљиво крију своје планове. Додајмо и да је у јануару прошле године на снагу ступио договор УН о забрани распрострањивања нуклеарног наоружања, али његов домет је симболичан – није га потписала ниједна земља која се дичи таквом врстом оружја.

Треба истаћи да само поседовање нуклеарног арсенала није и коначни доказ војне моћи одређене земље. Према подацима из 2020, Русија поседује 6.375 бомби овог типа, САД 5.800, Кина 320, Француска 290, Велика Британија 215, Пакистан 160, Индија 150, Израел 90 и Северна Кореја око 40, и нико од поменутих нема намеру да на тим бројевима стане. Напротив.

Ипак, далеко је важније где је сав тај арсенал распоређен. А САД политиком увлачења мноштва држава у систем НАТО-а или неке друге војне савезе тај простор чине далеко покривенијим. Са својим војним базама расутим широм планете, Американци су ближе свакој потенцијалној мети него они који поменуте арсенале чувају негде дубоко у бункерима на сопственој територији, попут већ поменутих Северне Кореје, Пакистана… Такође, чињеница да данашње ракете опремљене нуклеарним бојевим главама лете донедавно незамисливим брзинама, као и сазнање да су радари и средства пресретања свакога дана све савршенији – не мењају много на том плану.

Ту и настају проблеми – нуклеарно зрачење не познаје границе и поседовање оваквог оружја, и и те како се тиче и непосредних комшија, оних који га немају. Макар они били и „на заједничкој страни историје”. Наиме, противник ће у случају избијања сукоба свакако гледати да уништи противничка складишта претећег арсенала. А какве резултате могу да дају поменуте акције гледамо свакодневно у Украјини. У таквим ситуацијама се не пита ко је прави непријатељ, већ колико људи са одређеног простора ће страдати. Виних и невиних. За пренасељену Европу такве рачунице никада нису биле пријатне.

Изјава Камила Гранда у потпуности се уклапа у америчку стратегију ратовања „што даље од сопствених граница”. Ако се сетимо чувене Кубанске кризе из 1962. године, када су ракете двеју главних глобалних сила опремљене нуклеарним бојевим главама биле распоређене у непосредној близини противничких територија (америчке у бази код Измира у Турској, а руске на карипском острву), ангажовање Американаца у украјинском рату добија свој прави смисао. Укључујући и настојања да се земља Зеленског по кратком поступку увуче у Европску унију, наравно, кроз обавезно чланство у НАТО-у.

Подсетимо, непосредно по распаду Совјетског Савеза (1991) независна Украјина затекла се као трећа по снази нуклеарна сила у свету. Одмах после Русије и САД. Ипак, у Кијеву су 1994. одлучили да се, због безбедносних разлога, одрекну убиственог наоружања. У бившу совјетску матицу је, у складу с договором иза којег је својим гаранцијама стала и међународна заједница, на демонтирање и рециклажу послато свих 1.900 украјинских бојевих нуклеарних глава.

Када се све поменуто има у виду, „опаска” Камила Гранда добија свој прави значај. Нема сумње да би, по евентуалном уласку у западни војни савез, Кијеву под хитно била „понуђена” могућност да се поново домогну нуклеарног оружја. Искуство имају. Али овај пут над обарачем би стајао амерички прст.