Ko sprema nuklearnu omču za Ukrajinu

„Svaka zemlja članica NATO-a ima pravo samostalno da odlučuje hoće li u svoj vojni arsenal uključiti nuklearno naoružanje”, izjavio je prošle nedelje Kamil Grand, zamenik generalnog sekretara alijanse. „To je suvereno pravo svake zemlje ponaosob i ne mislim da bi u pogledu toga, a u sadašnjim okolnostima, trebalo Rusiji da dajemo bilo kakve garancije.”

Pomenuta tvrdnja, izrečena u svetlu mogućeg priključivanja Švedske i Finske zapadnoj vojnoj alijansi, naizgled sasvim prihvatljiva, nije, međutim, i u potpunosti tačna. Naime, pripadnošću nekoj međunarodnoj organizaciji ili odbrambenom savezu svaka država se (dobrovoljno) odriče dela svog suvereniteta. Ako ništa drugo, u obavezi je da svoje delanje prilagodi političkim, ekonomskim i svim drugim stremljenjima kluba kojem se pridružuje.

Kada su u pitanju vojni savezi, taj deo odricanja dodatno se uvećava, tako da je danas teško i pretpostaviti da bi bilo koja država iz NATO-a mogla za sebe da obezbedi nuklearno naoružanje, a da za to ne dobije jasnu saglasnost američkog Pentagona. Takođe, imajući u vidu činjenicu da je za prijem neke zemlje u alijansu odlučujuća reč Vašingtona, a ne referendumsko izjašnjavanje njenih žitelja, jasno je da ni „nuklearna” odluka ne može biti doneta bez odobravajućeg klimanja glavom iz Bele kuće.

Podsetimo, ovo najubojitije oružje za sada imaju SAD, Rusija, Kina, Velika Britanija, Francuska, Indija, Pakistan, Severna Koreja, dok Izrael, Južna Afrika i Iran pažljivo kriju svoje planove. Dodajmo i da je u januaru prošle godine na snagu stupio dogovor UN o zabrani rasprostranjivanja nuklearnog naoružanja, ali njegov domet je simboličan – nije ga potpisala nijedna zemlja koja se diči takvom vrstom oružja.

Treba istaći da samo posedovanje nuklearnog arsenala nije i konačni dokaz vojne moći određene zemlje. Prema podacima iz 2020, Rusija poseduje 6.375 bombi ovog tipa, SAD 5.800, Kina 320, Francuska 290, Velika Britanija 215, Pakistan 160, Indija 150, Izrael 90 i Severna Koreja oko 40, i niko od pomenutih nema nameru da na tim brojevima stane. Naprotiv.

Ipak, daleko je važnije gde je sav taj arsenal raspoređen. A SAD politikom uvlačenja mnoštva država u sistem NATO-a ili neke druge vojne saveze taj prostor čine daleko pokrivenijim. Sa svojim vojnim bazama rasutim širom planete, Amerikanci su bliže svakoj potencijalnoj meti nego oni koji pomenute arsenale čuvaju negde duboko u bunkerima na sopstvenoj teritoriji, poput već pomenutih Severne Koreje, Pakistana… Takođe, činjenica da današnje rakete opremljene nuklearnim bojevim glavama lete donedavno nezamislivim brzinama, kao i saznanje da su radari i sredstva presretanja svakoga dana sve savršeniji – ne menjaju mnogo na tom planu.

Tu i nastaju problemi – nuklearno zračenje ne poznaje granice i posedovanje ovakvog oružja, i i te kako se tiče i neposrednih komšija, onih koji ga nemaju. Makar oni bili i „na zajedničkoj strani istorije”. Naime, protivnik će u slučaju izbijanja sukoba svakako gledati da uništi protivnička skladišta pretećeg arsenala. A kakve rezultate mogu da daju pomenute akcije gledamo svakodnevno u Ukrajini. U takvim situacijama se ne pita ko je pravi neprijatelj, već koliko ljudi sa određenog prostora će stradati. Vinih i nevinih. Za prenaseljenu Evropu takve računice nikada nisu bile prijatne.

Izjava Kamila Granda u potpunosti se uklapa u američku strategiju ratovanja „što dalje od sopstvenih granica”. Ako se setimo čuvene Kubanske krize iz 1962. godine, kada su rakete dveju glavnih globalnih sila opremljene nuklearnim bojevim glavama bile raspoređene u neposrednoj blizini protivničkih teritorija (američke u bazi kod Izmira u Turskoj, a ruske na karipskom ostrvu), angažovanje Amerikanaca u ukrajinskom ratu dobija svoj pravi smisao. Uključujući i nastojanja da se zemlja Zelenskog po kratkom postupku uvuče u Evropsku uniju, naravno, kroz obavezno članstvo u NATO-u.

Podsetimo, neposredno po raspadu Sovjetskog Saveza (1991) nezavisna Ukrajina zatekla se kao treća po snazi nuklearna sila u svetu. Odmah posle Rusije i SAD. Ipak, u Kijevu su 1994. odlučili da se, zbog bezbednosnih razloga, odreknu ubistvenog naoružanja. U bivšu sovjetsku maticu je, u skladu s dogovorom iza kojeg je svojim garancijama stala i međunarodna zajednica, na demontiranje i reciklažu poslato svih 1.900 ukrajinskih bojevih nuklearnih glava.

Kada se sve pomenuto ima u vidu, „opaska” Kamila Granda dobija svoj pravi značaj. Nema sumnje da bi, po eventualnom ulasku u zapadni vojni savez, Kijevu pod hitno bila „ponuđena” mogućnost da se ponovo domognu nuklearnog oružja. Iskustvo imaju. Ali ovaj put nad obaračem bi stajao američki prst.