Понедељак, 30.01.2023. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: ЗОРАН ПРЕДИН, музичар и писац

Себе сам прогласио зеленим партизаном

Доживео сам то да је цела дворана у Нишу, која 25 година није чула песму „Мој галебе” уживо, певала на далматинском дијалекту са сузама у очима
(фото Геопоетика)

Вероватно ће исти људи који слушају музику Зорана Предина као солисте и његовог бенда „Лачног Франца” прочитати и његов први роман „Монголске мрље”, у издању „Геопоетике” и у преводу са словеначког Драгане Бојанић Тијардовић. То је изузетно филмична проза која кроз два тока приче, једном из 16. века и другом из савременог доба, прати судбине јунака кроз недаће историје. Прстен који турски освајач даје простој словеначкој девојци на крају ће завршити на руци њеног потомка, а између се дешавају сви религиозни и идеолошки преврати који подсећају на то да увек страда мали човек због неправди, незнања и илузија.

Предин објашњава да је као писац стасавао кроз новинске колумне, кратке приче, а затим и овај роман, кроз дисциплиновано читање и писање, обично у рано јутро. Прозу, каже, пише као и текстове за музику. Други роман „Безгрешна” већ је завршио и предао словеначком издавачу. На јесен ће са млађом поставом „Лачног Франца” акустичним и електричним верзијама публици приредити концерте, почев од 1. октобра у Дому омладине.

Ваши јунаци истовремено теже будућности, али су у дубини условљени оним што је било генерацијама пре. Да ли је у томе апсурд и наше егзистенције?

То је видно кроз однос емоција и рационалног. Емоције су вековима остајале исте, а преко емоција нису се променили ни карактери. Можда је због техничког развоја, током векова, рационални део људског ума доживео битне промене, у смислу идеолошких, демократских принципа. Чињеница је да су зли људи који су живели у 16. веку били на исти начин зли као људи данас, да су били глупи, наивни, заљубљени и љубоморни. Све те ствари се у мом роману заправо понављају.

Због чега вам је било важно да поставите и то кључно питање слободе и да у причу уведете и партизане?

Лична слобода или општељудска може да постоји само ако се одбаце национализам, расизам и сексизам. У мом случају национализам је кроз сам роман постављен на последње место. Сама мисао да си ти можда због своје националности бољи од некога ко је другачији, осуђена је на пропаст. Тешко ми је било да људима објасним да никада нисам био у партији. Комунизам, као и све идеологије, на папиру је изгледао супер, а у пракси се све покварило. Али партизанска борба за слободу је за мене света ствар и чувам је од ревидирања историје. Себе сам прогласио зеленим партизаном. Култ личности ништа ми није значио, мада Старом могу признати да је неке ствари добро извео. Почетком осамдесетих сам причао вицеве о њему и због тога сам имао разговоре са командирима милиције. Али партизанство је остало, морам да признам да сам часни члан Четрнаесте дивизије, чији је још један борац жив.

Подсећате на идеје нацизма и комунизма које су праведност и хуманост вукле кроз блато. Сумњате ли тако у човека као биће које мисли?

Сигуран сам да је људска природа таква да је због идеолошких и верских принципа способна да уништи саму себе. Демократија као таква показала се, у последњих 30 година, врло рањивом, и она мантра која говори о томе да већинско мишљење заслужује да буде на власти, више не пије воду, јер сада узгајамо полуписмене и неписмене људе који су у већини и онда нам такви владају, остварују епске снове и играју се ратова. Углавном, наша друштва су тренутно у врло лошем стању и због политичке коректности која је убила еротику и смисао за хумор. Навешћу само те две ствари које су мени значајне. Религиозни фанатизам, национализам и порнографија врло су блиски појмови, а за све вере атеизам је највећи непријатељ. То је индивидуална слобода, а многи је не желе, јер слобода захтева одговорност и креативност. Слобода тражи целог човека, а неки воле да слушају и тако се осећају сигурним. Волели би да им неко каже шта да раде и не схватају то да неко жели да размишља својом главом. Када је у неком друштву већина таквих, они траже вођу, и сама економија се поклонила тој идеји моћне партије и лидера. То све расте у врту национализма, расизма и сексизма. Историја више није учитељица живота, да је ишта усвојено на тај начин, не би се дешавале ствари као ове данас у Украјини. Наша друштва се револуционарно мењају у базичним стварима. Лаж је постало оруђе за постизање личних, пословних и политичких циљева. Одговорност је на наивном човеку који верује тим лажима, он је више крив од оног који лаже. Неке народне изреке више не важе, и кроз ту оптику читање мог романа има нови смисао.

Да ли смо онда принуђени да се сећамо, на пример Новог таласа у музици, са питањем како је било могуће да се у једном тренутку концентрише толико креације и слободе?

Музичари који су у Америци свирали блуз и прославили рокенрол, били су суседи, у два аутомобила возили су се на концерте. Џони Кеш, Елвис Присли, Рој Орбисон, Џери Ли Луис, сви ти историјски ликови живели су готово у исто време и сви су се познавали. Таква сцена поновила се са гранџом у Сијетлу, или у енглеском попу и року. Нама се догодио Нови вал. После Титове смрти неки су се плашили, неки су осећали нови ветар, паметнији комунисти имали су лошу савест и знали су да неће дуго трајати. У тој опуштености, у данима оригиналности и провокативности, заборавили смо да је слобода дала услове за настанак национализама. Били смо еуфорични – једна сцена, а са друге стране, истовремено, неки писци и мрачни ликови су по нашим народима почели да сеју семе које је крајем осамдесетих за годину-две потпуно све променило. Онда је музика изгубила поруке с којима смо хтели да променимо свет на боље, постала је само бизнис и забава, појавио се радио-френдли концепт од три минута, и те ствари прешле су на интернет. Али има наде, морам рећи да је Констракта показала да има наде, а Асанж је Џони Ротен данашњице. Могуће је да се ове двадесете промене у некадашње осамдесете. Ја сам оптимиста. Број људи који више не пате од националне припадности све је већи. Младима је потпуно свеједно, ионако сви причају енглески. Упали су у крваву економију, немају посла или до 40 живе са родитељима, и то је оно што их заправо брине.

Колико вам је временом постало важно да правите нове аранжмане блиских музичара као што је био Арсен Дедић?

Свако преаранжирање мора да се осмисли у самој идеји. Песме које сам изводио за себе, или у мањем друштву, постајале су моје. За правог аутора је то највећа награда, када што већи број људи у песми нађе нешто своје, тако се рађа евергрин. Али мода или жанр само су недостаци. Пошто нове генерације имају друге језике споразумевања, Арсенове бисере од шездесетих до осамдесетих, претворио сам и џипси свинг и на такав начин многи су Арсена открили први пут. Радио сам са Матијом Дедићем два албума „Трагова у сјети”, са идејом да најпознатије евергрине оголимо само до вокала, који се не такмичи са оригиналним извођачем. Свако ко у себи сачува једну песму као да је запамти као некакав тизер. Тако смо Матија и ја снимили само тизере, клавир и вокал. Читаве дворане певале су са мном и уместо мене, и успели смо. Први пут је била предност што сам Словенац, јер сам хрватске песме могао да певам у Србији и српске у Хрватској. Доживео сам то да је цела дворана у Нишу, која 25 година није чула песму „Мој галебе” уживо, певала на далматинском дијалекту са сузама у очима, и кад су у башти хотела „Аргентина” у Дубровнику певали са мном „Џаба било коња враних, по ливади разиграних...” и бацали чаше о под. Онда сам видео да овим пројектом градимо мостове да спајамо људе, да уништавамо старе заваде. Тиме са данас поносим.

Коментари3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Лазар
Нишлије су певали „Мој галебе” на далматинском дијалекту са сузама у очима. Сплићани су на Перистилу песмом испратили Ђорђа Балашевића. Шта то вреди кад имамо политичаре у Београду, Сарајеву, Загребу и Подгорици који шире заваду и мржњу. Навешћу као пример само једног од њих. Кад је био министар иностраних послова, Ивица Дачић ни једном није срео ниједног колегу из поменутих градова. Нити је икада тамо отишао.
Целестин
Само се надам да му није танка линија између националима и феномена што га данас зову "кенсл култура". Српски народ има далеко богатију историју од осталих народа бивше државе, па ови неретко хоће да помешају национализам са родољубљем и позитивним историјским сећањем.
Земунац
Када сам је учио у школи о појму ''национализам'' он је увек био карактерисан као нешто позитивно, а насупрот њему је био појам ''шовинизам''. У међувремену овај други појам се изгубио из употребе, намерно или не, а његово значење су пребацили на појам ''национализам'', опет намерно или не.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.