Subota, 13.08.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: ZORAN PREDIN, muzičar i pisac

Sebe sam proglasio zelenim partizanom

Doživeo sam to da je cela dvorana u Nišu, koja 25 godina nije čula pesmu „Moj galebe” uživo, pevala na dalmatinskom dijalektu sa suzama u očima
(фото Геопоетика)

Verovatno će isti ljudi koji slušaju muziku Zorana Predina kao soliste i njegovog benda „Lačnog Franca” pročitati i njegov prvi roman „Mongolske mrlje”, u izdanju „Geopoetike” i u prevodu sa slovenačkog Dragane Bojanić Tijardović. To je izuzetno filmična proza koja kroz dva toka priče, jednom iz 16. veka i drugom iz savremenog doba, prati sudbine junaka kroz nedaće istorije. Prsten koji turski osvajač daje prostoj slovenačkoj devojci na kraju će završiti na ruci njenog potomka, a između se dešavaju svi religiozni i ideološki prevrati koji podsećaju na to da uvek strada mali čovek zbog nepravdi, neznanja i iluzija.

Predin objašnjava da je kao pisac stasavao kroz novinske kolumne, kratke priče, a zatim i ovaj roman, kroz disciplinovano čitanje i pisanje, obično u rano jutro. Prozu, kaže, piše kao i tekstove za muziku. Drugi roman „Bezgrešna” već je završio i predao slovenačkom izdavaču. Na jesen će sa mlađom postavom „Lačnog Franca” akustičnim i električnim verzijama publici prirediti koncerte, počev od 1. oktobra u Domu omladine.

Vaši junaci istovremeno teže budućnosti, ali su u dubini uslovljeni onim što je bilo generacijama pre. Da li je u tome apsurd i naše egzistencije?

To je vidno kroz odnos emocija i racionalnog. Emocije su vekovima ostajale iste, a preko emocija nisu se promenili ni karakteri. Možda je zbog tehničkog razvoja, tokom vekova, racionalni deo ljudskog uma doživeo bitne promene, u smislu ideoloških, demokratskih principa. Činjenica je da su zli ljudi koji su živeli u 16. veku bili na isti način zli kao ljudi danas, da su bili glupi, naivni, zaljubljeni i ljubomorni. Sve te stvari se u mom romanu zapravo ponavljaju.

Zbog čega vam je bilo važno da postavite i to ključno pitanje slobode i da u priču uvedete i partizane?

Lična sloboda ili opšteljudska može da postoji samo ako se odbace nacionalizam, rasizam i seksizam. U mom slučaju nacionalizam je kroz sam roman postavljen na poslednje mesto. Sama misao da si ti možda zbog svoje nacionalnosti bolji od nekoga ko je drugačiji, osuđena je na propast. Teško mi je bilo da ljudima objasnim da nikada nisam bio u partiji. Komunizam, kao i sve ideologije, na papiru je izgledao super, a u praksi se sve pokvarilo. Ali partizanska borba za slobodu je za mene sveta stvar i čuvam je od revidiranja istorije. Sebe sam proglasio zelenim partizanom. Kult ličnosti ništa mi nije značio, mada Starom mogu priznati da je neke stvari dobro izveo. Početkom osamdesetih sam pričao viceve o njemu i zbog toga sam imao razgovore sa komandirima milicije. Ali partizanstvo je ostalo, moram da priznam da sam časni član Četrnaeste divizije, čiji je još jedan borac živ.

Podsećate na ideje nacizma i komunizma koje su pravednost i humanost vukle kroz blato. Sumnjate li tako u čoveka kao biće koje misli?

Siguran sam da je ljudska priroda takva da je zbog ideoloških i verskih principa sposobna da uništi samu sebe. Demokratija kao takva pokazala se, u poslednjih 30 godina, vrlo ranjivom, i ona mantra koja govori o tome da većinsko mišljenje zaslužuje da bude na vlasti, više ne pije vodu, jer sada uzgajamo polupismene i nepismene ljude koji su u većini i onda nam takvi vladaju, ostvaruju epske snove i igraju se ratova. Uglavnom, naša društva su trenutno u vrlo lošem stanju i zbog političke korektnosti koja je ubila erotiku i smisao za humor. Navešću samo te dve stvari koje su meni značajne. Religiozni fanatizam, nacionalizam i pornografija vrlo su bliski pojmovi, a za sve vere ateizam je najveći neprijatelj. To je individualna sloboda, a mnogi je ne žele, jer sloboda zahteva odgovornost i kreativnost. Sloboda traži celog čoveka, a neki vole da slušaju i tako se osećaju sigurnim. Voleli bi da im neko kaže šta da rade i ne shvataju to da neko želi da razmišlja svojom glavom. Kada je u nekom društvu većina takvih, oni traže vođu, i sama ekonomija se poklonila toj ideji moćne partije i lidera. To sve raste u vrtu nacionalizma, rasizma i seksizma. Istorija više nije učiteljica života, da je išta usvojeno na taj način, ne bi se dešavale stvari kao ove danas u Ukrajini. Naša društva se revolucionarno menjaju u bazičnim stvarima. Laž je postalo oruđe za postizanje ličnih, poslovnih i političkih ciljeva. Odgovornost je na naivnom čoveku koji veruje tim lažima, on je više kriv od onog koji laže. Neke narodne izreke više ne važe, i kroz tu optiku čitanje mog romana ima novi smisao.

Da li smo onda prinuđeni da se sećamo, na primer Novog talasa u muzici, sa pitanjem kako je bilo moguće da se u jednom trenutku koncentriše toliko kreacije i slobode?

Muzičari koji su u Americi svirali bluz i proslavili rokenrol, bili su susedi, u dva automobila vozili su se na koncerte. Džoni Keš, Elvis Prisli, Roj Orbison, Džeri Li Luis, svi ti istorijski likovi živeli su gotovo u isto vreme i svi su se poznavali. Takva scena ponovila se sa grandžom u Sijetlu, ili u engleskom popu i roku. Nama se dogodio Novi val. Posle Titove smrti neki su se plašili, neki su osećali novi vetar, pametniji komunisti imali su lošu savest i znali su da neće dugo trajati. U toj opuštenosti, u danima originalnosti i provokativnosti, zaboravili smo da je sloboda dala uslove za nastanak nacionalizama. Bili smo euforični – jedna scena, a sa druge strane, istovremeno, neki pisci i mračni likovi su po našim narodima počeli da seju seme koje je krajem osamdesetih za godinu-dve potpuno sve promenilo. Onda je muzika izgubila poruke s kojima smo hteli da promenimo svet na bolje, postala je samo biznis i zabava, pojavio se radio-frendli koncept od tri minuta, i te stvari prešle su na internet. Ali ima nade, moram reći da je Konstrakta pokazala da ima nade, a Asanž je Džoni Roten današnjice. Moguće je da se ove dvadesete promene u nekadašnje osamdesete. Ja sam optimista. Broj ljudi koji više ne pate od nacionalne pripadnosti sve je veći. Mladima je potpuno svejedno, ionako svi pričaju engleski. Upali su u krvavu ekonomiju, nemaju posla ili do 40 žive sa roditeljima, i to je ono što ih zapravo brine.

Koliko vam je vremenom postalo važno da pravite nove aranžmane bliskih muzičara kao što je bio Arsen Dedić?

Svako prearanžiranje mora da se osmisli u samoj ideji. Pesme koje sam izvodio za sebe, ili u manjem društvu, postajale su moje. Za pravog autora je to najveća nagrada, kada što veći broj ljudi u pesmi nađe nešto svoje, tako se rađa evergrin. Ali moda ili žanr samo su nedostaci. Pošto nove generacije imaju druge jezike sporazumevanja, Arsenove bisere od šezdesetih do osamdesetih, pretvorio sam i džipsi sving i na takav način mnogi su Arsena otkrili prvi put. Radio sam sa Matijom Dedićem dva albuma „Tragova u sjeti”, sa idejom da najpoznatije evergrine ogolimo samo do vokala, koji se ne takmiči sa originalnim izvođačem. Svako ko u sebi sačuva jednu pesmu kao da je zapamti kao nekakav tizer. Tako smo Matija i ja snimili samo tizere, klavir i vokal. Čitave dvorane pevale su sa mnom i umesto mene, i uspeli smo. Prvi put je bila prednost što sam Slovenac, jer sam hrvatske pesme mogao da pevam u Srbiji i srpske u Hrvatskoj. Doživeo sam to da je cela dvorana u Nišu, koja 25 godina nije čula pesmu „Moj galebe” uživo, pevala na dalmatinskom dijalektu sa suzama u očima, i kad su u bašti hotela „Argentina” u Dubrovniku pevali sa mnom „Džaba bilo konja vranih, po livadi razigranih...” i bacali čaše o pod. Onda sam video da ovim projektom gradimo mostove da spajamo ljude, da uništavamo stare zavade. Time sa danas ponosim.

Komentari3
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Лазар
Нишлије су певали „Мој галебе” на далматинском дијалекту са сузама у очима. Сплићани су на Перистилу песмом испратили Ђорђа Балашевића. Шта то вреди кад имамо политичаре у Београду, Сарајеву, Загребу и Подгорици који шире заваду и мржњу. Навешћу као пример само једног од њих. Кад је био министар иностраних послова, Ивица Дачић ни једном није срео ниједног колегу из поменутих градова. Нити је икада тамо отишао.
Целестин
Само се надам да му није танка линија између националима и феномена што га данас зову "кенсл култура". Српски народ има далеко богатију историју од осталих народа бивше државе, па ови неретко хоће да помешају национализам са родољубљем и позитивним историјским сећањем.
Земунац
Када сам је учио у школи о појму ''национализам'' он је увек био карактерисан као нешто позитивно, а насупрот њему је био појам ''шовинизам''. У међувремену овај други појам се изгубио из употребе, намерно или не, а његово значење су пребацили на појам ''национализам'', опет намерно или не.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.