Народ иште буњиште

НОВИНЕ КОЈЕ САМ ПРОЧИТАО
У јучерашњем „Пресу”, у сталној рубрици названој „Дух из боце”, новинар Богдан Тирнанић се позабавио „штампаним стварима’ које се (вуковском ортографијом) зову ,Стору’, ,Лилу’, ,Јоу’ и слично...”. Оценио је да је у њима 70 одсто фотографија, а преостали простор су текстови који су „шкработине на бази офуцаних општих места”. Додао је, затим, да се те „шарене новине” углавном баве „познатима” који су „мојој маленкости савршено непознати”, па даје пример да је једној „познатој новинарки” посвећено шест страна а за њу није чуо. Њено се новинарство, вели, „исцрпљује придржавањем микрофона гостујућем уличару у њеном убитачно забавном треш ток-шоу...”, па пише „вест из једног таблоида како је Ера Ојдaнић исцепао гаће будућој ,звезди Гранда’ делује ми као чиста литература...”.

Колега Тирнанић се није задовољио само критиком поменуте штампе, већ је текст завршио прозивком новинарских удружења:

„Интересантно је да новинарска удружења (комада два) уопште не реагују на овај малигни феномен. Њима је то, је ли, нормално”.

Па наравно да им је нормално, јербо су „шарене новине” најчешће копије такве штампе у „развијеном свету”, на Западу, а богме, како се глобализација захуктала – и на Истоку. „Свуда у свету”, како се то данас објашњава. И не само да су копије него су често и њихова издања на српском, прилагођена нама.

Но, отворено је веома важно питање – може ли се нешто предузети (ко и како) против овог „малигног феномена”?

У време једнопартијског система такве штампе није било, а ако би се у назнакама нешто слично и појавило, осуло би се дрвље и камење на њих, које од партијских функционера, које од челника новинарских удружења (републичко и савезно, и тада – „комада два”).

Данас, под диктатуром тржишта, „шарене новине” и таблоиди цветају. Та чињеница објашњава се тврдњом да „народ то тражи и ми им дајемо”. Народ, дакле, иште буњиште.

Сада се долази до питања да ли „народу” треба и сме да се у свему „излази у сусрет”? „Народ”, на пример, тражи (и добија) и порнографију, иште марихуану, хашиш и остале опијате, али, тиме се, ипак, тргује илегално. Ако ништа друго (ако већ не може да се искорени) тиме се бар даје на знање да држава сматра да је дрога нешто лоше.

Све друго, па и цигарете, имају државни благослов.

Као и питање да ли је старија кокошка или јаје, тако се вазда расправља и о томе да ли одиста „народ” тражи шунд (у музици, филму, књигама, новинама) па му се удовољава, или га творци шунда потуљено намећу, па потрошачи тога нису ни свесни.

Шта новинарска удружења могу да предузму? Могу да организују трибине о овој теми, што су повремено и чинила. Тамо свако изнесе своје мишљење (учествују и новинари „жуте штампе”), појаве се потом извештајчићи по гласилима, а целокупна излагања најчешће се могу наћи на појединим сајтовима. Па коме је до читања, извол’те.

Све у свему, моје је мишљење да спаса нема. Ни сада, ни у будућности. Највише зато што управо „шарена ” и „жута” штампа „регрутује” своје будуће приврженике. И то у великом броју. Образовани ће и даље остајати у мањини која ће се временом још више смањивати. Смањиваће се и дужина текстова. Сада, у „сликовницама” су то потписи испод фотографија, али ће и они нестати. То ће бити новине за људе који не воле новине. За оне који не воле да читају. Све се чини да се однегују такви купци. Њихов број прогресивно расте. Будућност је – гледање телевизије и „сликовница”, са што мање заморног читања.

Таква штампа постала је читанка и сликовница генерација које су стасале и оних које тек стасавају. По том систему вредности „познате личности” готово су искључиво оне из света естраде, спорта и политике. Младеж зато стреми да постане само нешто од тога. Није, наравно, на овом месту могуће изложити све што би требало рећи о овом питању. Нити има места за образлагање наведеног. Ипак, остајем у нади да ће овај писани састав „отворити тему”. Заправо, тема је отворена у „Пресу”.

Ваљало би чути мишљења о питању: Треба ли и како „реаговати на овај малигни феномен”?