Narod ište bunjište

NOVINE KOJE SAM PROČITAO
U jučerašnjem „Presu”, u stalnoj rubrici nazvanoj „Duh iz boce”, novinar Bogdan Tirnanić se pozabavio „štampanim stvarima’ koje se (vukovskom ortografijom) zovu ,Storu’, ,Lilu’, ,Jou’ i slično...”. Ocenio je da je u njima 70 odsto fotografija, a preostali prostor su tekstovi koji su „škrabotine na bazi ofucanih opštih mesta”. Dodao je, zatim, da se te „šarene novine” uglavnom bave „poznatima” koji su „mojoj malenkosti savršeno nepoznati”, pa daje primer da je jednoj „poznatoj novinarki” posvećeno šest strana a za nju nije čuo. Njeno se novinarstvo, veli, „iscrpljuje pridržavanjem mikrofona gostujućem uličaru u njenom ubitačno zabavnom treš tok-šou...”, pa piše „vest iz jednog tabloida kako je Era Ojdanić iscepao gaće budućoj ,zvezdi Granda’ deluje mi kao čista literatura...”.

Kolega Tirnanić se nije zadovoljio samo kritikom pomenute štampe, već je tekst završio prozivkom novinarskih udruženja:

„Interesantno je da novinarska udruženja (komada dva) uopšte ne reaguju na ovaj maligni fenomen. Njima je to, je li, normalno”.

Pa naravno da im je normalno, jerbo su „šarene novine” najčešće kopije takve štampe u „razvijenom svetu”, na Zapadu, a bogme, kako se globalizacija zahuktala – i na Istoku. „Svuda u svetu”, kako se to danas objašnjava. I ne samo da su kopije nego su često i njihova izdanja na srpskom, prilagođena nama.

No, otvoreno je veoma važno pitanje – može li se nešto preduzeti (ko i kako) protiv ovog „malignog fenomena”?

U vreme jednopartijskog sistema takve štampe nije bilo, a ako bi se u naznakama nešto slično i pojavilo, osulo bi se drvlje i kamenje na njih, koje od partijskih funkcionera, koje od čelnika novinarskih udruženja (republičko i savezno, i tada – „komada dva”).

Danas, pod diktaturom tržišta, „šarene novine” i tabloidi cvetaju. Ta činjenica objašnjava se tvrdnjom da „narod to traži i mi im dajemo”. Narod, dakle, ište bunjište.

Sada se dolazi do pitanja da li „narodu” treba i sme da se u svemu „izlazi u susret”? „Narod”, na primer, traži (i dobija) i pornografiju, ište marihuanu, hašiš i ostale opijate, ali, time se, ipak, trguje ilegalno. Ako ništa drugo (ako već ne može da se iskoreni) time se bar daje na znanje da država smatra da je droga nešto loše.

Sve drugo, pa i cigarete, imaju državni blagoslov.

Kao i pitanje da li je starija kokoška ili jaje, tako se vazda raspravlja i o tome da li odista „narod” traži šund (u muzici, filmu, knjigama, novinama) pa mu se udovoljava, ili ga tvorci šunda potuljeno nameću, pa potrošači toga nisu ni svesni.

Šta novinarska udruženja mogu da preduzmu? Mogu da organizuju tribine o ovoj temi, što su povremeno i činila. Tamo svako iznese svoje mišljenje (učestvuju i novinari „žute štampe”), pojave se potom izveštajčići po glasilima, a celokupna izlaganja najčešće se mogu naći na pojedinim sajtovima. Pa kome je do čitanja, izvol’te.

Sve u svemu, moje je mišljenje da spasa nema. Ni sada, ni u budućnosti. Najviše zato što upravo „šarena ” i „žuta” štampa „regrutuje” svoje buduće privrženike. I to u velikom broju. Obrazovani će i dalje ostajati u manjini koja će se vremenom još više smanjivati. Smanjivaće se i dužina tekstova. Sada, u „slikovnicama” su to potpisi ispod fotografija, ali će i oni nestati. To će biti novine za ljude koji ne vole novine. Za one koji ne vole da čitaju. Sve se čini da se odneguju takvi kupci. Njihov broj progresivno raste. Budućnost je – gledanje televizije i „slikovnica”, sa što manje zamornog čitanja.

Takva štampa postala je čitanka i slikovnica generacija koje su stasale i onih koje tek stasavaju. Po tom sistemu vrednosti „poznate ličnosti” gotovo su isključivo one iz sveta estrade, sporta i politike. Mladež zato stremi da postane samo nešto od toga. Nije, naravno, na ovom mestu moguće izložiti sve što bi trebalo reći o ovom pitanju. Niti ima mesta za obrazlaganje navedenog. Ipak, ostajem u nadi da će ovaj pisani sastav „otvoriti temu”. Zapravo, tema je otvorena u „Presu”.

Valjalo bi čuti mišljenja o pitanju: Treba li i kako „reagovati na ovaj maligni fenomen”?