Српски ратник Август Јенко.

Чачак – Упркос традиционалним симпатијама према Србима и дивљењу према српским победама у балканским ратовима, августа 1914. већина Словенки и Словенаца доживљавала је Србе као главне кривце за рат. С друге стране, од 1908. у словенским земљама Аустроугарске монархије може се пратити изненађујуће одушевљење словеначких ђака и студената идејом о удруживању Јужних Словена у заједничку државу. О томе сведочи и делатност словенског и пројугословенског покрета „Препород”, на чије је чело стао ђак Август Јенко (Љубљана 1894 – Цер 1914).

По избијању Првог светског рата, Јенко је заједно са Владисавом Фабјанчичем напустио Беч и отуда су свако својим путем кренули ка Београду. Фабјанчич преко Будимпеште и шестог дана приспео је у престоницу српске краљевине док је Јенко, путујући преко Загреба, стигао тек десетог дана, прешавши границу код Земуна.

Неко време становали су у Београду, да би касније отишли на југ Србије. У Македонији су распоређени у комитску чету и постављени да стражаре на неком мосту, али одмах убеђени да ће пропустити праву борбу. Због тога су се пешице, фијакером или возом с југа пробијали ка Нишу, где су се у касарни придружили редовној српској војсци, Четвртој чети Другог батаљона Комбиноване дивизије Другог прекобројног пука, иако Јенко пре тога није имао војничког искуства.

„Стигли смо у подножје Цера и после два дана и две ноћи први пут добили храну и пиће. Одмора нам нису дали. Само два сата смо прилегли под неким храстовима, док се није смркло. На пушке смо натакли бајонете. То јест, други су их натакли. Ми смо за нашу пушку добили стари турски бајонет који се није дао натаћи. Зато смо га привезали канапом...

Са Цера су блештали рефлектори. Аустријанци су нас тражили. Кад смо после више сати лутања ступили из шуме на отворено поље, зачуле су се пушке. Ветерани из балканских ратова бацили су се на земљу. Наш Јенко легао је мирно као да је војевао у стотину битака с моравским ратницима. Пушку није имао јер сам је ја у том тренутку носио...

Утом притрча ордонанс и наредник упита: ’Ко се добровољно јавља за патролу?’ Јавила се двојица војника. Наредник одреди још једног и рече: ’Требало би да иде још један добровољац.’ Јенко се јави, ја такође. И препирали смо се који ће да иде. Отишао сам ја, стиснуо му руку и више га нисам видео. После битке приђе ми познаник из чете, сељак из Поморавља, каже: ’Август је погинуо.’ Нашао га је мртвог у пољу кукуруза на обронцима Цера, у селу Милина изнад Текериша”, записао је Фабјанчич после рата и на Јенковој родној кући, у Госпосветској цести Љубљане, 1934. подигао спомен-плочу погинулом ратном другу.

Већина Словенаца била је 1914. мобилисана у царску и краљевску војску, међу њима је било и чланова „Препорода”. Део тадашњих збивања описан је у недавно објављеној студији „Умируће сећање на словеначке простовољце и добровољце у Србији за време Првог светског рата”, чији је аутор Ото Лутхар, директор истраживачког центра Словеначке академије наука и уметности.

Неки од мобилисаних послати су на фронт директно из затвора где су, управо због југословенске идеје, били упућени током такозваног издајничког процеса, бележи Лутхар. Мања група „Препорода”, која је избегла хапшење већ на почетку рата придружила се српској војсци. Уз то, око две хиљаде војника монархије, након што су их на Источном фронту заробили Руси, приступило је или руској војсци или српској „Добровољачкој дивизији”, касније „Добровољачкој дивизији Срба, Хрвата и Словенаца”. У Првој и Другој добровољачкој дивизији било је 567 словеначких добровољаца, 39 је имало чин официра или подофицира. До краја рата погинула су 42, највише њих на Солунском фронту. Тако су се словеначки војници борили у три војске, а у Србији чак једни против других.

Историчари тврде да се у Добровољачкој дивизији борило најмање хиљаду Словенки и Словенаца а било би их и два пута више да Прва добровољачка није претрпела страшан пораз у Добруџи, односно да војнике а пре свега официре нису присиљавали да приликом прикључења добровољцима затраже српско држављанство.

После три, четири месеца рата, од еуфорије с којом је већина регрута кренула на различите фронтове, остало је само магловито сећање. На свим бојиштима чекао их је прави пакао па су многи схватили да смрт није оно најгоре већ управо спасење из ужаса и пакла светског рата.

Одлазак у Србију и горчина којом одишу његови текстови донели су Јенку у јавности звање „младог витеза војске краља Матјажа”. „Леп као девојка и млад као кап росе” одмах после смрти постао је идол многих вршњака. Слави Августовој допринело је и сведочење његовог друга Владисава Фабјанчича, с којим се заједно придружио српској војсци 1914.