Забранити санкције

Привредне и политичке санкције су у модерно време постале један од првих наговештаја ратова. Зар нису оба светска рата пратиле разне привредне рестрикције, тарифни сукоби и царински ратови? Још пре санкција САД и УН из 1991. и 1992, зловољно нерасположење победника „хладног” рата јасно је било изражено у њиховој економској  политици према Социјалистичкој Југославији. Јасно је да они који данас заводе економске санкције, без обзира на аргументе у прилог неприхватљивости политике санкционисаних држава, у суштини у овом средству виде раздобље између политике и  њеног – по Калузевицу, природног – „наставка” рата. Ако наставак санкција није рат, онда би ваљало да њихови заговорници наброје све оне државе где су санкције „успеле”.

Могуће је да су санкције негде дестабилизовале државну власт, али да су неко друштво учиниле слободнијим, отворенијим и у већој мерим пријатељским према онима који су га санкционисали – није познато, макар мени.

Искуство са савременим санкцијама показује да су оне углавном имале знатно различите поводе и узроке. Колико год биле правдане моралним разлозима, санкције су по правилу имале своје добитнике – оне кругове у друштвима великих сила који су од њих имали непосредне и директне користи. Овај добитак, тај предратни плен, по правилу није имао никакве везе са званичним разлозима завођења санкција. Други ниво представља империјализам држава које заводе санкције. По правилу оне имају различите, врло себичне интересе којима уподобљују начела. Одатле је сасвим логично да разни политички, војни лобији, сваковрсни идеолошки фанатици и интелектуални најамници не виде проблем у томе да толеришу најмрачније аутократе међу послушним арапским монархијама, да им не смета њихова репресија према женама, прогон верских мањина и системска хомофобија – али зато много мање изражени исти феномени представљају разлог за перманентни рат са Русијом, Ираном или Венецуелом.

Некада је овај приступ изазивао неверицу и гнев у српској јавности. Идеја да би седам одсто становника СФР Југославије – Словенаца – требало да има право да својом вољом поништи став макар 70 одсто становника федерације који су до 1991. били вољни да она опстане; супротстављен је мишљењу да Босну и Херцеговину треба и бомбама НАТО-а бранити од макар 51 одсто њених становника Срба и Хрвата.

Већина становника Северне Македоније била је током протеклих деценија више него послушна према Сједињеном Државама и СР Немачкој. Па ипак, била је довољна једна погрешна одлука око давања извесног јавног посла кинеским предузећима, па не само да је оборена локална влада, већ је успостављен и принцип да политички представници 24 одсто становника државе (Албанаца), могу да бирају са киме ће од македонских странака састављати владу. Македонске странке такав избор међу албанским странкама не смеју да учине и то словом „Мајског споразума” из 2008, који су наметнули управо Американци. У Црној Гори представници 29 одсто Срба не само да не смеју да уђу у владу. Када само спомену право на језик и писмо, Срби у Црној Гори по правилу наиђу на одговор западних амбасадора како је језик исти, а није важно да ли је црногорски, хрватски, босански или санџачки. Наравно, под условом да није српски.

Незаинтересованост прокуратора НАТО-а и проконзула за право хомосексуалаца да парадирају рецимо у Сарајеву, Новом Пазару или Приштини била је сразмерна њиховој заинтересованости да ови догађаји буду организовани у Београду. Наравно, мада то није јавно речено,  и да што горе прођу. Тако су створили једну занимљиву ситуацију у којој као Србин лакше паднете под гиљотину њихове фашистичке „кенсел културе”. Одатле је покојни Муамер Зукорлић, када се споразумео са влашћу у Србији и мало више деловао као конзервативац него национални вођа, добијао писма у којима су му грађани захваљивали због „одбране православља”.

У таквим условима јако је тешко говорити о „заједници вредности”, па макар се њима бусала и Европска унија. Уједињени на чињеници да је 24. фебруара 2022. Војска Руске Федерације напала Украјину, политички представници Запада открили су да су у сукобу спремни да иду само докле год им се исплaти. Од Србије очекују да буде радикалнија од њих и да суверенитет и равноправност свог народа почне да доживљава тек као део „малигног”, „канцерогеног” руског утицаја. Иначе, та прича о руској агресији је такође површна и недопустиво аксиоматска. Ретки су агресори који своје дело, колико год било очигледно, признају. Подсетио бих да је Трећи рајх увек тврдио да је нападнут, а да су му Британија и Француска (иако нерадо) прве објавиле рат. Британија је цео Први светски рат провела на правој страни и туђој територији.

Модерне санкције – наметнуте Србији и Црној Гори, Ираку, Ирану, Либији, Северној Кореји – по правилу су радикализовале народ, морално и материјално су уништавале виталне снаге друштва санкционисане земље и олакшавале њено касније завојевање. Учвршћивале су и петрификовале тамошње режиме. Санкције Руској Федерацији прве су изоловале оне који су их завели, безмало у мери у којој и санкционисану државу.

Србија је данас, чудним парадоксом, једина европска држава која није под нечијим санкцијама. Нама није у интересу да било коме уводимо санкције. Увођење санкција Русији није одбрана моралних вредности. Зашто би допринели претварању Украјине у Туђманову Хрватску, а од нове Русије Српску Крајину? Нама је доста лицемерја. Данас смо, око овог питања, упркос стотинама милиона евра које САД и ЕУ улажу у своје клике у Србији, јединственији него икада после 1918. године. Зато би било добро да, док је ситуација оваква, променимо највиши законски акт државе и забранимо нашим будућим владама да према било коме уведу санкције, осим уколико у томе не следе одлуку Уједињених нација.

*Напредни клуб