Zabraniti sankcije

Privredne i političke sankcije su u moderno vreme postale jedan od prvih nagoveštaja ratova. Zar nisu oba svetska rata pratile razne privredne restrikcije, tarifni sukobi i carinski ratovi? Još pre sankcija SAD i UN iz 1991. i 1992, zlovoljno neraspoloženje pobednika „hladnog” rata jasno je bilo izraženo u njihovoj ekonomskoj  politici prema Socijalističkoj Jugoslaviji. Jasno je da oni koji danas zavode ekonomske sankcije, bez obzira na argumente u prilog neprihvatljivosti politike sankcionisanih država, u suštini u ovom sredstvu vide razdoblje između politike i  njenog – po Kaluzevicu, prirodnog – „nastavka” rata. Ako nastavak sankcija nije rat, onda bi valjalo da njihovi zagovornici nabroje sve one države gde su sankcije „uspele”.

Moguće je da su sankcije negde destabilizovale državnu vlast, ali da su neko društvo učinile slobodnijim, otvorenijim i u većoj merim prijateljskim prema onima koji su ga sankcionisali – nije poznato, makar meni.

Iskustvo sa savremenim sankcijama pokazuje da su one uglavnom imale znatno različite povode i uzroke. Koliko god bile pravdane moralnim razlozima, sankcije su po pravilu imale svoje dobitnike – one krugove u društvima velikih sila koji su od njih imali neposredne i direktne koristi. Ovaj dobitak, taj predratni plen, po pravilu nije imao nikakve veze sa zvaničnim razlozima zavođenja sankcija. Drugi nivo predstavlja imperijalizam država koje zavode sankcije. Po pravilu one imaju različite, vrlo sebične interese kojima upodobljuju načela. Odatle je sasvim logično da razni politički, vojni lobiji, svakovrsni ideološki fanatici i intelektualni najamnici ne vide problem u tome da tolerišu najmračnije autokrate među poslušnim arapskim monarhijama, da im ne smeta njihova represija prema ženama, progon verskih manjina i sistemska homofobija – ali zato mnogo manje izraženi isti fenomeni predstavljaju razlog za permanentni rat sa Rusijom, Iranom ili Venecuelom.

Nekada je ovaj pristup izazivao nevericu i gnev u srpskoj javnosti. Ideja da bi sedam odsto stanovnika SFR Jugoslavije – Slovenaca – trebalo da ima pravo da svojom voljom poništi stav makar 70 odsto stanovnika federacije koji su do 1991. bili voljni da ona opstane; suprotstavljen je mišljenju da Bosnu i Hercegovinu treba i bombama NATO-a braniti od makar 51 odsto njenih stanovnika Srba i Hrvata.

Većina stanovnika Severne Makedonije bila je tokom proteklih decenija više nego poslušna prema Sjedinjenom Državama i SR Nemačkoj. Pa ipak, bila je dovoljna jedna pogrešna odluka oko davanja izvesnog javnog posla kineskim preduzećima, pa ne samo da je oborena lokalna vlada, već je uspostavljen i princip da politički predstavnici 24 odsto stanovnika države (Albanaca), mogu da biraju sa kime će od makedonskih stranaka sastavljati vladu. Makedonske stranke takav izbor među albanskim strankama ne smeju da učine i to slovom „Majskog sporazuma” iz 2008, koji su nametnuli upravo Amerikanci. U Crnoj Gori predstavnici 29 odsto Srba ne samo da ne smeju da uđu u vladu. Kada samo spomenu pravo na jezik i pismo, Srbi u Crnoj Gori po pravilu naiđu na odgovor zapadnih ambasadora kako je jezik isti, a nije važno da li je crnogorski, hrvatski, bosanski ili sandžački. Naravno, pod uslovom da nije srpski.

Nezainteresovanost prokuratora NATO-a i prokonzula za pravo homoseksualaca da paradiraju recimo u Sarajevu, Novom Pazaru ili Prištini bila je srazmerna njihovoj zainteresovanosti da ovi događaji budu organizovani u Beogradu. Naravno, mada to nije javno rečeno,  i da što gore prođu. Tako su stvorili jednu zanimljivu situaciju u kojoj kao Srbin lakše padnete pod giljotinu njihove fašističke „kensel kulture”. Odatle je pokojni Muamer Zukorlić, kada se sporazumeo sa vlašću u Srbiji i malo više delovao kao konzervativac nego nacionalni vođa, dobijao pisma u kojima su mu građani zahvaljivali zbog „odbrane pravoslavlja”.

U takvim uslovima jako je teško govoriti o „zajednici vrednosti”, pa makar se njima busala i Evropska unija. Ujedinjeni na činjenici da je 24. februara 2022. Vojska Ruske Federacije napala Ukrajinu, politički predstavnici Zapada otkrili su da su u sukobu spremni da idu samo dokle god im se isplati. Od Srbije očekuju da bude radikalnija od njih i da suverenitet i ravnopravnost svog naroda počne da doživljava tek kao deo „malignog”, „kancerogenog” ruskog uticaja. Inače, ta priča o ruskoj agresiji je takođe površna i nedopustivo aksiomatska. Retki su agresori koji svoje delo, koliko god bilo očigledno, priznaju. Podsetio bih da je Treći rajh uvek tvrdio da je napadnut, a da su mu Britanija i Francuska (iako nerado) prve objavile rat. Britanija je ceo Prvi svetski rat provela na pravoj strani i tuđoj teritoriji.

Moderne sankcije – nametnute Srbiji i Crnoj Gori, Iraku, Iranu, Libiji, Severnoj Koreji – po pravilu su radikalizovale narod, moralno i materijalno su uništavale vitalne snage društva sankcionisane zemlje i olakšavale njeno kasnije zavojevanje. Učvršćivale su i petrifikovale tamošnje režime. Sankcije Ruskoj Federaciji prve su izolovale one koji su ih zaveli, bezmalo u meri u kojoj i sankcionisanu državu.

Srbija je danas, čudnim paradoksom, jedina evropska država koja nije pod nečijim sankcijama. Nama nije u interesu da bilo kome uvodimo sankcije. Uvođenje sankcija Rusiji nije odbrana moralnih vrednosti. Zašto bi doprineli pretvaranju Ukrajine u Tuđmanovu Hrvatsku, a od nove Rusije Srpsku Krajinu? Nama je dosta licemerja. Danas smo, oko ovog pitanja, uprkos stotinama miliona evra koje SAD i EU ulažu u svoje klike u Srbiji, jedinstveniji nego ikada posle 1918. godine. Zato bi bilo dobro da, dok je situacija ovakva, promenimo najviši zakonski akt države i zabranimo našim budućim vladama da prema bilo kome uvedu sankcije, osim ukoliko u tome ne slede odluku Ujedinjenih nacija.

*Napredni klub