„Нон-пејпери” шанса или замка за Србију

Док једном не смркне, другом не сване – да нема рата на тлу Украјине, питање је када би политика проширења Европске уније била под овако јаким бриселским рефлекторима као што је ових дана. И тај разлог се и не скрива. „Рат у Украјини отворио је ново поглавље европске историје и ставио проширење ЕУ у први план”, рекао је, поред осталих, на Охриду и председник Европског савета Шарл Мишел. Отуда „десант” европских званичника на регион западног Балкана као, према аустријском шефу дипломатије Шаленбергу, „главном дворишту унутар ЕУ”, и отуда права поплава „нон-пејпера” са идејама како га чвршће везати за ЕУ орбиту. С неким од тих идеја су нас гости из Западне Европе лично упознавали претходних петнаестак дана.

Свој предлог Александер Шаленберг је изложио приликом прошлонедељне посете Београду, а претходно нам је у гостима био и немачки канцелар Олаф Шолц и уверавао како је пуноправно чланство Србије у ЕУ ипак могуће, можда не за шест месеци, али „за нашег живота”. Пре њега у Београду је боравио и Шарл Мишел и лично гарантовао да за Србију има места у Европској геополитичкој заједници, коју је он замислио, а која неодољиво личи на замисао Европске политичке заједнице француског председника Емануела Макрона.

Указујући да се Србија тешко може издвајати од читавог региона, Јелица Минић, председница Европског покрета у Србији (ЕПуС), оцењује да је разлог за оволику пажњу која се придаје Србији чињеница да све што се дешава код нас има велики утицај на читав регион, хтели ми то или не. „Ова својеврсна дипломатска офанзива и на Србију и на читав регион усмерена је ка томе да се сви оријентишу у истом правцу, да једни друге не ометају, него да усмере поглед ка нечем новом што се нуди и нечему где има и озбиљних понуда о којима треба добро размислити. И уколико се оне заиста формализују у ЕУ, треба се добро припремити да би се те шансе искористиле”, каже она за „Политику”. Додаје да је окидач за све ове иницијативе – рат у Украјини.

Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, међутим, упозорава да је све ово – замка за Србију. „Умножавање разних ’нон-пејпера’, ’нових’ идеја и обећања о ’убрзању на европском путу западног Балкана’, у ситуацији глобалне конфронтације, имају за циљ увлачење Србије у нелегалне санкције ЕУ против Русије и легализацију равноправности Србије и тзв. Косова у оквиру ’западног Балкана’”, наводи Јовановић, који за наш лист каже да је једини циљ оваквих „понуда” – пресећи односе Србије с Русијом и с Кином. „Онда Србија пада као зрела крушка у крило НАТО-а. Реч је о томе да ли ће Србија постојати као независна и неутрална земља, са уравнотеженим међународним положајем. Оног часа кад прве санкције Русији уведемо – тог часа смо поднели молбу за чланство у НАТО-у. И то није никакво претеривање”, истиче некадашњи шеф дипломатије бивше СР Југославије, коју је НАТО бомбардовао 1999. године.

Шта се заправо нуди земљама Европе које су ван ексклузивног клуба ЕУ двадесетседморице? Француски председник је свој доследни отпор проширењу Европске уније док се сама ЕУ не реформише изнутра, а који је познат од почетка његовог првог мандата 2017. године, управо транспоновао у предлог о оснивању Европске политичке заједнице, који је представио 9. маја на завршној конференцији о будућности Европе. Убрзо се појавила и Мишелова идеја о геополитичкој заједници, а онда су, крајем маја, Шаленберг и његова колегиница аустријска министарка за европска питања Каролине Едштадлер експедовали „нон-пејпер” о суседској политици и проширењу ЕУ свим чланицама уније. На концу, Макронов предлог је, опет у форми „нон-пејпера”, пре неколико дана стигао у Брисел, где се 23. и 24. јуна одржава самит ЕУ (у оквиру њега и конференција ЕУ – западни Балкан).

А пре свих ових папира и „непапира”, упућује Јелица Минић, у октобру прошле године појавио се предлог о фазном приступању ЕУ, који су сачинили чланови Центра за европске политике из Београда и Центра за европске политичке студије из Брисела. „Тако је понешто дошло и с наше стране као идеја шта би требало даље учинити да земље не изгубе сваку наду у европску перспективу”, истиче она. Објашњавајући укратко све ове предлоге, каже да је Макронова идеја изложена 9. маја била нека врста одговора на аспирације Украјине, а онда и Молдавије и Грузије, а имајући у виду да има доста отпора унутар ЕУ чак и за тај корак доделе кандидатуре јер су земље западног Балкана за то морале годинама да раде.

Шарл Мишел је потом дао разрађенији концепт, ту су и неке конкретније смернице, не с превише детаља, али упућују на то да би се земље актуелни кандидати могле, ако се брже буду припремале, готово у потпуности интегрисати у неким секторима (енергетика, саобраћај, европско тржиште, наука, истраживања, спољна политика). У ту Европску геополитичку заједницу би се укључиле и три земље Источног партнерства (које је до рата у Украјини било практично потпуно замрло), али и оне земље које су апсолутно компатибилне са ЕУ, Британија, Норвешка, Исланд, па онда и Турска, а у далекој перспективи чак и Азербејџан и Јерменија.

„Ту се нуде механизми да се земље које успешно обаве припреме за одређена поглавља не коче да у тим поглављима учествују у раду европских институција (у почетку не би могле и да гласају), да учествују у креирању и спровођењу политика и коришћењу европских фондова”, објашњава председница ЕПуС и додаје да је у односу на идеју о кластерима у оквиру нове методологије проширења (коју је Србија прихватила), који такође треба да омогуће секторско интегрисање, Мишелов предлог експлицитнији.

Наводећи и да унутар саме ЕУ постоји група земаља које су за наш регион много заинтересованије, каже да није ни чудо што се као главни протагонисти ових промена, чији је циљ да мотивишу земље које су „мотивационо посустале” на путу ка ЕУ, а истовремено и да пруже неку наду и перспективу Украјини, Грузији и Молдавији, појављују земље с којима Србија има највећу размену (пре свега Немачка, Аустрија, Италија, све више и Мађарска). У том смислу, указује она, „нон-пејпер” из Аустрије само детаљније разрађује ове идеје и у вези је само са западним Балканом.

Када је аустријски предлог, којим се предлаже постепена интеграција кандидата за чланство у ЕУ, представљен у Београду, некадашњи дипломата Зоран Миливојевић оценио је да је он прихватљив за Србију јер омогућава да процес приступања наше државе ипак остане у некој динамици у наредном периоду. Како је рекао за Танјуг, тај модел је настао с циљем да наш регион настави да буде део евроинтеграција, које су у застоју због актуелне ситуације у Европи и руско-украјинског сукоба. А координаторка Националног конвента о ЕУ Наташа Драгојловић оценила је да овај модел служи као основ за размишљање да ли постоји реална перспектива пуноправног чланства с обзиром на то да тај процес траје 19 година, а за то време само су Словенија и Хрватска постале чланице Европске уније.

Француски „нон-пејпер”, који се управо појавио у јавности, део је припрема за састанак Европског савета крајем недеље у Бриселу. Ту су Макронове поруке мало јасније и разрађеније, наводи Јелица Минић. „Макрон је усмерен на окупљање читавог европског блока (и земље као што је Велика Британија, која је изашла из ЕУ, али и земље западног Балкана и Источног партнерства). Та структура би имала неке благе правне форме, земље би се окупљале више пута годишње, што значи да би ипак биле стављене у један механизам, он не би директно убрзао процес европске интеграције, али би земљама које желе брже да се интегришу и које желе на томе да раде ипак био отворен пут”, додаје она.

Закључује да су све ове идеје и предлози основи за дебату унутар ЕУ на Европском савету и само имају мало другачије нагласке. На питање како се ми у све то уклапамо, указује најпре да ћемо имати, условно речено, много јачу конкуренцију. Како каже, западнобалканска шесторка би комплетно, под истим условима, ушла у ту Европску политичку заједницу и имала би иста права, што на неки начин имплицитно подразумева равноправни статус Косова у том пакету. А имали бисмо и конкуренте са истока Европе. „Украјина, Молдавија и Грузија имају јаку мотивацију да што пре уђу у европске структуре и могло би нам се десити да уколико ми будемо превише одуговлачили и уколико нас питање санкција Русији буквално заледи у процесу приступања ЕУ, да нас те земље престигну”, истиче она.

Живадин Јовановић је изричит да су све ово „шарене лаже”, од којих корист могу да имају само оне земље из којих потичу овакви предлози и „нон-пејпери”. „Данас Запад води транге-франге политику са нама. Мисле да ћемо ми са Балкана да се примимо на неке лепо упаковане ништарије, невредности, да то прихватимо здраво за готово, као да је нека вредност. Они знају да упакују то што нуде (у нешто ’демократско’, ’напредно’, у ’будућност’, ’бољи живот’), али не могу да покажу да су то негде урадили, а да нису у потпуности узели под своје и територије, и државе, нације, природна богатства”, наводи Јовановић.

 Формална трговина у неформалном облику

Називајући инструмент „нон-пејпера” „англосаксонском неоколонијалистичком измишљотином у дипломатији”, Живадин Јовановић каже да се „непапир” користи да би се саопштиле непријатне ствари. Пошто је претпоставка да друга страна може то да одбије, онда се то не чини у некој званичној форми, него у незваничној, да би „понуђачи” сачували образ. То је чиста трговина као метод решавања егзистенцијалних интереса једне државе или једне нације, истиче он. Како додаје, Србија и њена власт не смеју да буду импресиониране свом овом пажњом, свим тим „нон-пејперима”, и да се упецају у ту мрежу.

Јелица Минић објашњава да се форма „нон-пејпера” користи да не би изазвала превелика очекивања и превелике реакције. Подсећа да су, на Макронов предлог да се промени Уговор о ЕУ, 13 земаља чланица (међу којима Бугарска, Хрватска, Чешка, Данска, Летонија, Пољска) објавиле „нон-пејпер” у ком, поред осталог, наглашавају да не подржавају било какве недовољно и продискутоване и преране покушаје да се покрене процес промене уговора. „То је, у ствари, неформално изјашњавање, папир који може бити врло разрађен, врло артикулисан, али који нема обавезујући карактер као неке резолуције, декларације, министарска саопштења и слично”, истиче она.