Петак, 01.07.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: ГРАДИМИР СМУЂА, стрип-аутор и илустратор

Нема мистерије, све је занат и рад

Све што нисте знали о Рембранту нећете никада ни сазнати ако не научите да гледате његове слике, проникнете у нит. Та илузија коју стварате о њему боља је од сваке истине
(Фото лична архива)

„Нит уметности” пројекат је који живи на танкој линији разграничења сликарства, филма, стрипа и аристотеловског позоришта – речи су којима Слободан Јовановић у пратећем каталогу уводи читаоца у свет исто именог стрипа и изложбе Градимира Смуђе, која у Музеју примењене умет ности у Београду траје до 2. јула. Овај стрипски буквар сликарства, чије ауторство Смуђа дели са својом кћерком Иваном, води нас кроз стваралачке епохе, сусрете с одабраним уметницима и њиховим делима, као и битним одредницама из историје уметности, али у измаштаним околностима и ауторском кључу који су њих двоје осмислили.

Осим оних које су из овог стрипа, који је као аутор, карикатуриста и илустратор издао у два тома у Француској 2012. и 2015. под називом „Au fil de l’Art 1” и „Au fil de l’Art 2” (у Србији је „System Comics” објавио оба дела у једном стрипалбуму 2015), на изложби су приказане и оригиналне табле из албума у којима се Смуђа бави животом и стваралаштвом сликара Анрија Тулуза-Лотрека и Винсента ван Гога, као и мишем-музичарем Маусартом. Иначе, наш саговорник рођени је Новосађанин који од 1994. живи и ради у граду Лука у Италији. У периоду од 2003. до 2019. године објавио је 11 ауторских стрипалбума за издавачку кућу „Delkur” у Француској. У Београду је излагао по следњи пут пре тачно седам година.

– Имао сам тада изложбу у Француском културном центру, а ова у Музеју примењене уметности већим обимом и новим стрипалбумима на доградња је те фине црвене нити коју смо започели да одмотавамо тада. Морам признати да сам имао огромну трему уочи поставке, јер имам врло критички однос према себи као ствараоцу. Али, далеко познатије колеге, врхунски уметници Душан Петричић и Растко Ћирић, прихватили су с великим задовољством да свако на свој начин отвори изложбу и алхемијски су деловали на званице – прича Смуђа.

Теме из историје уметности обрађујете кроз анегдотске наративе. Зашто сте одабрали баш тај пут, осим што вероватно даје простора за изражајну слободу?

Морао бих да објасним да сам у свет стрипа франкофонског говорног подручја ушао као оформљени карикатуриста, илустратор и уметник опште праксе. С једним јединим разлогом да у дужој форми испричам нешто интересантно, посве ново и моје. На старту сам као анонимни аутор доживео успех кад је 2002. „Delkur” објавио мој стрип-првенац „Винсент и Ван Гог”. Бајку у којој је Ван Гогу, медиокритету међу сликарима, сва ремекдела насликао његов мачак, генијални Винсент. Те године нису постојали стрип-албуми уметничке тематике у Француској, што је био парадокс. Фредерик Видал, новинар и есејиста девете уметности, писао је да сам унео неке нове трендове у стрип, а ево баш јуче су ми тражили дозволу да као интеграл овај албум с другим наставком изађе поново у Португалији (изашао је на четири континента). Осим тога, искуство карикатуристе да смислим виц или сатиричну причу у вези је са искуством цртања и сликања које сам добио на ФПУ од својих професора. Нема мистерије, све је нормално: занат и рад.

У „Нити уметности” протагонисти су девојчица Луна и мачак Винсент – они дају један чист и наиван тон, нешто чега нам у свету који постаје све непријатније место за живот прилично недостаје.

Ко прати мој рад видеће да су девојчица Луна и мачак Винсент настали још у поменутом наслову „Винсент и Ван Гог”. Они су се први пут срели док је још Луна била мала, када ју је црна лимузина ударила поред Музеја Орсеј. У сну клиничке смрти први пут је видела Винсента и Ван Гога и тај сусрет сам преточио у једну суреалну причу. У сан о уметности, који је трајао само једну ноћ. После тога требало је да наставим јер је тај албум прошао добро, али нисам желео да се понављам. Одувек сам желео да нацртам и насликам оно што ми се највише допада из историје сликарства. За такву лудост били су потребни петља и дрскост и моја кћерка Ивана, која би својим дечјим очима пратила невидљиву нит генијалности и лудила. После дуготрајног очинског убеђивања представили смо наш пројекат. Париски издавач је одмах прихватио, иако Ивана до тада није имала искуства косценаристе. Тај чист дечји наивни тон је доминантан и спонтан. Не знам колико смо успели у свему, знам да осим наше „Нити” ниједан стрип-албум о историји сликарства не постоји.

Илустрација из „Нити уметности”

Ваш наратив има и едукативни карактер, посебан је. Да ли је било тешко направити баланс између чињеница и фикције?

Посебан је исто онолико колико је, на пример, посебан и „Политикин Забавник”, у коме је 1973. објављена моја прва карикатура. Био је то конкурс на који сам послао цртеж Алиса Купера и добио ЛП плоче група „Слејд” и „Квин”! Дакле то је нешто необјашњиво, готово као прва љубав. И „Политику” сам некада редовно пратио из више ваљаних разлога. Један од њих су биле вансеријске илустрације уметника и мог професора Моме Марковића. Имао сам срећу да ми је предавао вечерњи акт, од њега сам научио пуно тајни кроки цртања. И њега пуно има у мом буквару сликарства, а посебно памтим једну реченицу: „Цртеж вам је као космос, можете га радити и дорађивати бесконачно и никада неће бити завршен.” На срећу или нажалост по издавача, био је у праву. Што се тиче баланса, смисао свега је крајње једноставна и добронамерна. Бити занимљив и педагошки тачан на начин да ствари интерпретираш креативно, да заголицаш на размишљање. Све што нисте знали о Рембранту нећете никада ни сазнати ако не научите да гледате његове слике, проникнете у нит. Та илузија коју стварате о њему, боља је од сваке истине. Истина је да је Рембрант умро као последњи овоземаљски бедник, док га данас његови сународници славе и величају, а да не знају ни где му се гроб налази. Каравађо је био можда и највећи сликар барока. Истина је да је био убица, кавгаџија плахе нарави и лош човек. Тицијан је на сваком кораку подметао ногу млађем Тинторету. Био је имућан и бавио се зеленашењем, позајмљујући паре уз високе камате. Каравађа и Тицијана заобишли смо из едукативних разлога.

Претходне две пандемијске године искористили сте стваралачки, ту је нови пројекат „Миље и миље”. Али како је све то изгледало живећи у земљи која је, на несрећу, била изузетно погођена?

Да, чуо сам да је била нека пандемија, причало се, али да вам право кажем, овде у Тоскани, и ја лично, нисмо је срели. Навикао сам да не идем никуд, само ноћу тек да бацим ђубре или изађем ако је земљотрес. Имам наногвицу везану за цртачки сто! Мене, иначе, ужасавају масовна окупљања. Дође ми криво кад су на утакмици пуне трибине, кол’ко их је, а нико не црта?! Условну самоћу провео сам у корисном дружењу са Џесијем Овенсом, највећим и најбржим атлетским шампионом свих времена. То је нова перпетуум мобиле прича која нема крај. Циљ ове трке с временом се за сада не види, а биће ми потребне миље и миље цртежа да завршим тај стрип. То је прича о дечаку који је бежећи од невоља да спасе живу главу постао најбржи човек на свету. С прашњавих друмова Алабаме винуо се звезданом прашином у легенду и вечност. Прича је поучно шашава јер је наратор његов имагинарни пријатељ, црни мачак са бенџом, који у реалности не постоји. Издавач је француски „Футурополис”, а стрип од 120 страна требало би да изађе пред Олимпијске игре у Паризу 2024.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

nikola andric
Potpuno je u pravu. Takozvana ''umetnost'' u sadasnjem smislu je izmisljena kasnije. U vreme Mikelandjela i Leonarda oni su zvani ''majstori'' koji su po poruzbini ''Mecenas'' radili svoj ''zanat'' i ''rad''. Bogatasi su se medjusobno takmicili ko ce imati ''boljeg majstora''. Crkve na isti nacin kao i holandski trgovci koji su se obogatili monopolskom pozicijom na zacinima , kineskom i japanskom porcelanu. Za njih je Rembrant ''pravio'' porodicne portrete kao sto sada fotografi prave slike

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.