Апел да се омогуће трансплантације

Од почетка године у Србији није извршена ниједна трансплантације органа, док је последња регистрована у октобру 2021. године. Укупно, у нашој земљи већ дуже од пола године трансплантација није обављена ни код једног пацијента. Истовремено, према званичним подацима Управе за медицину Министарства здравља, на листи чекања налази се 820 људи којима је потребан нови орган (јетра, бубрег, и срце) и још око 1.000 људи којима је неопходна трансплантација рожњаче. Међу њима је и 30 деце бубрежних болесника на дијализи.

Почетком марта Министарству здравља предато је више од 11.000 потписа прикупљених у оквиру иницијативе „Донорство је херојство” као апел за хитан пријем и састанак у надлежном министарству како би се кроз заједнички дијалог и хитно деловање што пре приступило системском решавању овог проблема. Након два формална састанка с Управом за биомедицину и државним секретаром, све је, међутим, остало на неуверљивој спремности да се реши проблем у вези са Законом о пресађивању људских органа и вирусом корона као изговором зашто се трансплантације у Србији не обављају.

Члан 23. поменутог Закона о пресађивању људских органа проглашен је неуставним у мају 2021, кад је Уставни суд оставио рок иницијатору закона, Управи за биомедицину, да спорни члан коригује. С обзиром на то да у предвиђеном року спорни члан није коригован, потребно је да закон након корекције прође читаву процедуру, а све што је било потребно јесте прецизније дефинисати, како се увек радило и како ће се радити, да се породице питају за сагласност. Дошли смо до познате ситуације на релацији Уставни суд – Управа за биомедицину – нису написали, нисмо знали, по принципу појео вук магарца. Због ове бирократске грешке људи с листе чекања још од октобра умиру.

Да подсетимо, број трансплантација обављених у Србији у 2021. години био је једноцифрен, док је у суседној Хрватској урађено 268 трансплантација. На светској лествици смо на самом дну, после нас су Пакистан, Венецуела и Етиопија.

Да ли живот тридесеторо деце која иду на дијализу не вреди и могу ли се они пустити низ воду? Зашто смо отписани и гурнути у смрт, зашто систем не жели чланове друштва који ће након трансплантације моћи да му допринесу? На све то, дијализа је више десетина пута скупља од трансплантације. Месечни трошкови третмана дијализе за 5.000 пацијената оквирно износе 4.000.000 евра. Трансплантација је једина грана медицине где је најјефтинији вид лечења уједно и најбољи за пацијента.

Огорчени, отписани и неутешни, питамо се зашто нам се угрожава основно људско право, право на живот. Захтевамо да трансплантације у Србији наставе да се раде одмах и да се хитно реше бирократске грешке, због које нисмо криви, а плаћамо их најскупље – својим животима.

Љубинко Тодоровић, председник Савеза организација бубрежних инвалида Републике Србије,
Маринко Дивљак, председник Удружења трансплантираних Војводине Пантрансплант,
Бранислава Даниловић, председник Удружења деце бубрежних болесника и трансплантираних особа Све за осмех,
Ивана Јовић, председник Удружења трансплантираних и пацијената на листи чекања Донорство је херојство