Поткопавање Газиместана

Сива бетонска мрља, са жутом даском за бетон и пластичним цевима за инсталaције, изграђена је поред капије Газиместана. Неколико дана уочи Видовдана, седамдесет метара од косовске полиције која чува познати споменик, стигли су тешки камиони натоварени шодером и почело је равнање терена за нову градњу на Газиместану. Усред заштићене зоне изливена је бетонска плоча величине триста квадратних метара, из које вире отвори за водоводне и електричне прикључке. Градитељи су за собом оставили празне флаше „кока-коле” и воде, нема ниједног натписа, ни трага ко је и са чијом дозволом дошао да прекопава и преобликује Газиместан.

У трави се назиру прецветали божури, косовски полицајци незаинтересовано, са дистанце, посматрају новинаре и свештеника. Отац Саша Митровић, секретар епископа Теодосија, гази по утабаном камењу и шодеру, фотографише, ћути и мало слеже раменима. Овде ће сутра доћи српски патријарх Порфирије, стићи ће хиљаде људи којима је ово место свето. Коме је у интересу да они понесу слику девастације и понижења? Зашто би неко копао и рушио у срцу места где се одиграо Косовски бој? Каква га је то потреба нагнала да у туђој светињи нешто гради?

Из истраживања које су обавили новинари РТВ КиМ види се да косовске институције тврде да немају никакве информације о радовима у заштићеним зонама. Министарство културе и Савет Косова за културно наслеђе, кажу, имају намеру да се, у наредним данима, обавесте о радовима.

У основи, заштитне зоне су области око манастира и споменика, настале како би се зауставио фатални процес уништавања српског верског и споменичког наслеђа. У косовски устав и законодавство ушле су преко Ахтисаријевог плана и сматрало се да је Српска православна црква добила неку врсту заштите своје имовине. У ове зоне ушли су и они објекти који су до темеља порушени и које би поново требало обнављати. Закон изричито налаже да би саму зону требало „заштитити од било ког развоја или активности које могу нарушити историјски, културни или археолошки контекст, природно окружење или естетско-визуелну средину”. Преписани европски закони и њихова балканска модификација су само параван за легализацију етничке силе која се двадесет година обрачунава са српским културним наслеђем.

Покушај фалсификовања историјских чињеница потпомогнут је конкретним акцијама на терену. Споменик Александра Дерока миниран је 1999. године. Оштећене су степенице које кроз кулу, изграђену по узору на средњовековне пиргове, воде на врх објекта са ког се пружа поглед на место одсудне Косовске битке. Када су се, према Ахтисаријевом плану, формирале заштићене зоне око српских цркава и манастира, као и места од посебног значаја за српску културу и народ, Газиместан је био једна од најважнијих тачака тог плана. Споменички комплекс припада општини Обилић, а покушаји српске стране да се од околних српских села Прилужја, Племетине, Брњице и Бабиног Моста формира општина Газиместан нису прихваћени.

Одмах након обзнањивања да се овде формира заштићена зона непосредно уз Газиместан почела је градња. Недељама су багери копали и равнали терен, изграђено је и отворено велико стовариште под називом „Орача”, а испред њега је постављен огроман билборд са именом објекта. За Газиместан нема ниједног знака, ниједног путоказа, ниједног обележја које би путника могло одвести до места Косовске битке. Иако је извођач радова противправно градио у специјалној зони, иако је Епархија рашко-призренска те 2007. године бранила ово место, иако су се и странци бунили – узурпатору нико није могао ништа.

Проток времена на Косову и Метохији не обесмишљава идеје сукоба и провокација на местима изразите осетљивости. Реч је или о добро смишљеном нападу или последицама одсуства закона које се правда користољубљем и сиромаштвом. На питање како је могуће градити на Газиместану нико нема одговор. Друштво успостављено на етничкој доминацији и ратном хаосу из 1999. године користи сваку прилику да уништи, фалсификује или обесмисли кључне споменике српског материјалног и културног наслеђа. У свеопштој потрази за стабилним идентитетом Албанци на Косову и Метохији имају широко и отворено поље за „нови проналазак” свог културног трајања. Кључну улогу у том процесу сада имају институције које су, у највећој мери, усмерене на „законско довршавање коначног обрачуна са Србима”.

Споменик на Газиместану је симбол слободе и види се на различитим нивоима шта ће бити ако га не препознамо, ако на месту пресудног боја остану стоваришта, пумпе, ауто-перионице и кич ослободилаца с „новом реалношћу и новом слободом”.