Магија палате цара говедара

Феликс Ромулијана је заиста богата шкриња, скривена на усамљеном месту, скрајнутом од свих путева. Путника намерника, кад крочи кроз њену капију, преплави осећај дивљења и мистичности, понеко се осети уљезом кога однекуд, из неког небеског прикрајка, посматра божански цар. А кад се завири у њу, векови се размакну попут позоришних завеса и уз мало маште постаје се сведок давно минулог времена. Оног у којем је једно овдашње, босоного сељаче идући за стоком (отуда каснији надимак Armentarius, говедар) почело да табана свој пут у историју. На том путу ће га, све док се баш овде не уздигне међу божанска створења, пратити мајка Ромула.

Прича о Феликс Ромулијани, каже Бора Димитријевић, директор Народног музеја из Зајечара и један од чланова нашег жирија за избор седам чуда Србије, заправо и почиње Ромулом, варварком и можда Кибелином свештеницом, која је 245. године, пред налетом Карпа побегла с леве на десну страну Дунава, у Приобалну Дакију, препливавши моћну и брзу реку – ако је веровати предањима. У сваком случају, извесно је да се удала за сељака и да је, вероватно, 250. године родила сина по имену Максим.

(/slika2)Будући император је био снажан, леп младић, љубитељ доброг залогаја и веома храбар. Због те храбрости га је и приметио Диоклецијан, усинио, оженио кћерком Валеријом и прогласио савладаром. Тада је добио име по којем га историја памти, Гај Галерије Валерије Максимијан.Тиме је 293. године још једном „рођен” поставши члан божанске, Јупитерове породице којој су припадали римски императори. Није тешко замислити каквим је поносом морало да буде испуњено Ромулино срце. А тек када је 297/298. победио персијског краља Нарзеса...

Тај успех овенчао је Галерија славом, учинио моћним, о њему је почело да се говори као о другом Ромулу, Александру Великом, а његова мајка је поверовала да је родила полубога. Могуће је да је већ тада почео да планира да једног дана направи палату по угледу на ону Диоклецијанову у Сплиту и Солуну у којој ће, кад се повуче с власти, провести остатак живота док се не уздигне међу богове и нађе крај скутова свог божанског оца Јупитера. Где ће бити то место где ће проводити мирну старост, вероватно није премишљао. Она романтичарска црта у овом војнику одлучила је да то буде његов родни крај, иако је у римској царевини свакако било на хиљаде лепших места. Несумњиво је да је Галерије био привржен тлу на којем је поникао, исто као и мајци, рођацима и друговима из младости. За њега вероватно није било ништа природније него да велелепну палату почне да гради у долини Црне реке, да је назове Ромулијана по имену мајке, да свог сестрића Максимина Дају и друга из детињства, Лицинија, прогласи за савладаре.

С уверењем да ће палата коју гради, и у оквиру које је подигао огроман храм Јупитеру, после његове земаљске смрти постати место ходочашћа где ће га славити као ново божанство у римском Пантеону, Галерије је из свих делова царства почео да упућује најбоље градитеље, сликаре, највештије занатлије да од скупоценог мермера уреде божански стан. То се, по мишљењу мр Маје Живић, археолога и кустоса Народног музеја у Зајечару, највероватније догодило 303. године. По свему судећи, Галерије је планирао да изградња потраје до 313. године када је, у складу са принципима које је поставио Диоклецијан, намеравао да се повуче будући да је тада требало да се наврши двадесет година његове владавине. Но, живот је с њим имао друге планове. Ромулин син је, како бележи Лактанције, умро 311. године у Софији од тешке болести која му је наводно унаказила лице. У то време, како накнадна археолошка истраживања показују, Ромулијана још није била завршена, другим речима, Галерије је заправо никад није ни видео или бар не у завршној фази градње!

(/slika3)Зашто се ово археолошко налазиште ипак, као споменик културе, нашло на листи Унеска?

Ромулијана, по речима Боре Димитријевића, представља јединствен пример римске градитељске традиције из периода друге тетрархије. Заједно са Магуром, Светим брегом изнад, она је и јединствен спој палате и апотеозе. А зашто је баш ова апотеоза (уздизање међу богове) важна у светским размерама? Зато што је управо на Магури, била последња. Будући римски цареви ће се одрећи пантеона богова и прихватити хришћанство. Ромулијана је и врста идеолошког споменика подигнутог у славу тетрархије, јединства тетрарха. На једном пиластру пронађеном испред источне капије палате налазе се медаљони са ликовима тетрарха. Оно што је занимљиво јесте то да су сва четворица која су на власти па и Диоклецијан и Максимијан (тада већ „пензионисани“) потпуно исто представљени, што је сасвим разумљиво ако се има у виду да сви потичу из исте, Јупитерове породице

Светски значајним спомеником културе Ромулијану чине и налази као што су Галеријева глава од црвеног порфира, затим главе Јупитера и Херкула, па мозаици изузетне уметничке вредности – Дионис на гозби, Венатори, Лавиринт. Подни мозаици са Ромулијане се у светским размерама пореде с онима чувеним из виле Казале у месту Пјаца Армерина на Сицилији.

Ископавања Феликс Ромулијане (ово име би могло да се преведе као вила божанске, односно божанствене Ромуле) започели су 1953. године тадашњи директор зајечарског музеја Векослав Поповић и професор др Ђорђе Манозиси верујући да се овде некад налазио римски војни логор. Ископавања на овом светски значајном налазишту још нису окончана. Управо је у току наставак радова на геофизичком и геомагнетском истраживању околине палате који ће се одвијати у сарадњи с Археолошким институтом из Франфурта на Мајни. Прелиминарни трогодишњи налази су дали веома охрабрујуће резултате и изнели на светлост дана нове податке о историји Ромулијане пре Галерија.

Интересовање за ово налазиште све више расте, тако да се број посетилаца попео изнад 32.000 годишње. Понеки од њих долазе не само да би се дивили овом Галеријевом идеолошком споменику, како је Феликс Ромулијану назвао покојни професор Срејовић, већ и да би се уверили да ли су тачне приче о благотоворном зрачењу у некадашњем атријуму Јупитеровог храма за које се тврди да је тек нешто мало слабије од оног у Сувој бањи у Малој Крсни.

-----------------------------------------------------------

Галеријев едикт о толеранцији хришћанства

У широј јавности је мало познат податак да је априла 311. године Галерије издао едикт о толеранцији хришћанства и тиме практично предухитрио Константина и његов едикт. Објашњење што се овом документу није посветила велика пажња вероватно лежи у чињеници да је Галерије само месец дана по његовом доношењу умро. На једном од зидова Феликс Ромулијане налази се копија и превод тог едикта који су зајечарском музеју поклонили професорка латинског језика и ђаци гимназије у Бољевцу.